За уџбенике – у ред

Тек када се огласи прво школско звоно почиње трка за уџбеницима. Није то само због "доброг" домаћег обичаја да се све, па и куповина учила, одлаже до последње часа. Редовима испред књижара "кумују" и наставници који тек почетком школске године обавештавају ђаке из којих књига би ваљало да уче. Наиме, од када се у писање и штампање уџбеника за основце упустило више издавача, просветари су ти који бирају и процењују одакле ће школарци да упијају знање.

Гледајући у дугачке редове, неизбежно се намеће питање да ли су се могли избећи да су предавачи на крају претходне школске године препоручили уџбенике и да су већ тада издавачи имали спремне књиге за продају. Но, на такво озбиљно и дугорочно планирање нисмо ни навикли. Гужве ће, судећи према досадашњој пракси, потрајати до краја септембра.

А где је почетак приче која се завршава пред вратима књижара, није лако рећи, јер се ниједна страна (школе, издавачи, ресорно министарство, родитељи) не осећа одговорном.

Школе, односно наставници сматрају да је баш 1. септембар право време да ђаке обавесте који су им уџбеници потребни и да нема разлога да то чине раније, јер се догађало да књиге пре почетка школске године нису ни одштампане. Иако издавачи нуде могућност куповине у претплати, предавачи за то нису заинтересовани. Разлог лежи у томе што новац од рабата не иде у њихов, већ у школски џеп.

Јавна је тајна и да поједини просветари склапају договоре са издавачима за чије се књиге определе, па од сваког продатог примерка добијају проценат. На исти начин долазе до додатног новца и када од деце захтевају да купе разне скупе приручнике и радне свеске које на крају школске године остају нетакнуте. То да се опредељују за књиге чији су аутори њихови пријатељи готово да се сматра уобичајеним.

Министарство просвете се овим поводом углавном не оглашава. Ипак, учитељи тврде да касне с препоруком књига управо зато што их просветне власти не обавештавају на време који су уџбеници одобрени.

Издавачи, рачунајући на сигурну добит упркос међусобној конкуренцији, тврде да је проблем у томе што образовне установе нису на време дале препоруке за уџбенике. Својим успехом цене то што су се, овога пута, све књиге на време нашле у продаји.

Родитељи, љути што морају и да плате и да губе време чекајући пред књижарама, управо на издаваче пребацују одговорност, окривљујући их за мали број продајних места. Истина је, међутим, да су само две најпознатије књижаре у Београду "окупиране", док су друге пусте.