И даље радим срцем и интуицијом

За монтажу „Ајке” заслужан је један од најбољих српских монтажера Петар Марковић. Ви се дуго знате?

Да, Петар је монтирао и мој први филм „Тулпан” и било је логично да наставимо и дружење и заједнички рад. Нисам типичан редитељ, и сам се бавим монтажом и направим ту такозвану прву монтажну руку. Петар Марковић онда дође да са својим уметничким даром и својом сигурном руком све дотера како треба и уради финале. Његови савети су ми били и корисни и значајни. Он је велики, велики професионалац који врсно познаје драматургију.

Зашто вам је после „Тулпана” било потребно толико времена да бисте снимили нови филм?

Тачно, много је времена прошло од премијере „Тулпана” 2008. године. Имао сам већ готов сценарио за „Ајку” и мислио сам да ће ми бити потребно годину две дана да га снимим. Међутим, схватио сам да је тема филма веома сложена, да је можда глупо што ја као мушкарац снимам филм о жени. Постављао сам стално себи питања колико ја заиста познајем жену и њену природу, колико знам о женским инстинктима, о материнству и самом чину порођаја. Почео сам снимање о жени која се породила само пре два дана и нашао се у правој клопци, јер још увек нисам довољно знао шта се тада догађа са самим женским телом, са хормонским нападом, са самом психом, а све то је, у суштини, основна тема мог филма.

Када сте почели да се извлачите из те клопке?

Када сам добро простудирао и физиологију и анатомију и психолошке анализе о женама које су управо подариле нови живот. Сазнао сам тако много о томе шта све могу да осећају и како могу да се осећају. Такође, додатни проблем што се мој филм толико одуговлачио јесте и у томе што сам почео да га снимам у зиму у Москви пуној снега, што сам донео и коначну одлуку да радња целог филма управо треба да се дешава у снежној зими, а догодило ми се да су све следеће зиме у Москви биле топле са, за мене, недовољно снега. Могао сам да наставим снимање тек ове зиме. Заправо, све кључне сцене су и снимљене ове зиме.

Ни „Тулпан” ни „Ајка” се не разликују много од ваших првих филмова?

Знате како, многи од нас иницијално ураде један или два добра филма, а онда почнемо да анализирамо ко смо као редитељи, шта желимо да за нама остане, шта је оно у чему смо најбољи, са чиме можемо да остваримо успех и слично. Онда се догоди да нас следећи филм суштински не интересује толико, јер почињемо да калкулишемо, а када се то деси почињемо да губимо интуицију.

Не делује да сте ви све то изгубили, не делује ни да калкулишете?

То је зато што никада своје филмове нисам превише анализирао. И даље радим срцем и интуицијом. Оно што је слично у свим мојим филмовима јесте метод којим их радим. Никада не радим сториборд, нити разлажем сценарио на сцене дан за дан. То није моја природа. Не морам унапред све да разумем, не мора унапред све да ми буде јасно. Све ће се то догодити током снимања.

Та ваша спонтаност током настанка филма можда је добра за вас, али није за ваше глумце, још мање за ваше финансијере?

Можда, али сви моји глумци ме разумеју и подржавају и са страшћу заједно са мном стварају филм. Данас је све о новцу, а тако мало о уметности. Уметност јесте и у променама и у самом истраживању да би се написала добра прича и у поновном снимању сцена које претходно нису биле толико уверљиве. Уметност је у свему током настанка једног филма. Ја сам и продуцент својих филмова и на мени је да креирам осећање слободе за све који у мом филму раде, укључујући и самог себе. Стваралачка слобода је неопходна за настанак филмова попут мојих.

Како је данас бити редитељ у Русији и у смислу цензуре и у смислу државне подршке?

Ми смо данас у Русији срећни јер имамо државни филмски фонд и новац који се даје од стране министарства за културу. Они подржавају и игране и документарне и анимиране филмове, али наравно да то није и довољно и зато увек тражимо копродуценте у некој од европских земаља. У суштини, у Русији има пуно новца за филм, али га није баш лако добити. Велика земља, пуно филмова, пуно филмских аутора, па увек испада да нема увек за све.

Дакле, много је боље него пре?

У време Совјетског Савеза имали смо политички притисак, а сада имамо финансијски. Када боље размислим, не знам шта је горе. На пример, Тарковски када је снимао „Сталкера” у једном тренутку је имао већ 95 одсто снимљеног материјала, а онда је рекао стоп и пожелео да све ради поново. И дозволили су му, иако је то било време чврстих стега у Совјетском Савезу. Данас би било незамисливо да ти неко да још новца да све радиш изнова и да ти опрости што си толико пара већ потрошио.

Све је у поверењу

Казахстанску глумицу Самал Јесљамову, која је после школовања остала да живи у Москви, свет је открио захваљујући улози у филму „Тулпан” Сергеја Дворцевоја, а сигурно ће је запамтити и у комплексној и вансеријски одиграној улози младе Ајке у његовом истоименом филму за коју је на 71. Канском фестивалу освојила „Палму” за најбољу женску ролу.

Током сусрета са Самал у Кану, на питање о сложеном раду са Дворцевојем глумица је одговорила: „Апсолутно верујем Сергеју и ономе што он ради. Стопроцентно сам сагласна с њим у начину на који се анализирају карактери ликова и све оно што се од тих ликова очекује. Можда све то јесте напорно, али је то можда и једини начин да постигнемо уверљивост и аутентичност филма. Сви подједнако приносимо своју уметничку жртву...”