I dalje radim srcem i intuicijom

Za montažu „Ajke” zaslužan je jedan od najboljih srpskih montažera Petar Marković. Vi se dugo znate?

Da, Petar je montirao i moj prvi film „Tulpan” i bilo je logično da nastavimo i druženje i zajednički rad. Nisam tipičan reditelj, i sam se bavim montažom i napravim tu takozvanu prvu montažnu ruku. Petar Marković onda dođe da sa svojim umetničkim darom i svojom sigurnom rukom sve dotera kako treba i uradi finale. Njegovi saveti su mi bili i korisni i značajni. On je veliki, veliki profesionalac koji vrsno poznaje dramaturgiju.

Zašto vam je posle „Tulpana” bilo potrebno toliko vremena da biste snimili novi film?

Tačno, mnogo je vremena prošlo od premijere „Tulpana” 2008. godine. Imao sam već gotov scenario za „Ajku” i mislio sam da će mi biti potrebno godinu dve dana da ga snimim. Međutim, shvatio sam da je tema filma veoma složena, da je možda glupo što ja kao muškarac snimam film o ženi. Postavljao sam stalno sebi pitanja koliko ja zaista poznajem ženu i njenu prirodu, koliko znam o ženskim instinktima, o materinstvu i samom činu porođaja. Počeo sam snimanje o ženi koja se porodila samo pre dva dana i našao se u pravoj klopci, jer još uvek nisam dovoljno znao šta se tada događa sa samim ženskim telom, sa hormonskim napadom, sa samom psihom, a sve to je, u suštini, osnovna tema mog filma.

Kada ste počeli da se izvlačite iz te klopke?

Kada sam dobro prostudirao i fiziologiju i anatomiju i psihološke analize o ženama koje su upravo podarile novi život. Saznao sam tako mnogo o tome šta sve mogu da osećaju i kako mogu da se osećaju. Takođe, dodatni problem što se moj film toliko odugovlačio jeste i u tome što sam počeo da ga snimam u zimu u Moskvi punoj snega, što sam doneo i konačnu odluku da radnja celog filma upravo treba da se dešava u snežnoj zimi, a dogodilo mi se da su sve sledeće zime u Moskvi bile tople sa, za mene, nedovoljno snega. Mogao sam da nastavim snimanje tek ove zime. Zapravo, sve ključne scene su i snimljene ove zime.

Ni „Tulpan” ni „Ajka” se ne razlikuju mnogo od vaših prvih filmova?

Znate kako, mnogi od nas inicijalno urade jedan ili dva dobra filma, a onda počnemo da analiziramo ko smo kao reditelji, šta želimo da za nama ostane, šta je ono u čemu smo najbolji, sa čime možemo da ostvarimo uspeh i slično. Onda se dogodi da nas sledeći film suštinski ne interesuje toliko, jer počinjemo da kalkulišemo, a kada se to desi počinjemo da gubimo intuiciju.

Ne deluje da ste vi sve to izgubili, ne deluje ni da kalkulišete?

To je zato što nikada svoje filmove nisam previše analizirao. I dalje radim srcem i intuicijom. Ono što je slično u svim mojim filmovima jeste metod kojim ih radim. Nikada ne radim storibord, niti razlažem scenario na scene dan za dan. To nije moja priroda. Ne moram unapred sve da razumem, ne mora unapred sve da mi bude jasno. Sve će se to dogoditi tokom snimanja.

Ta vaša spontanost tokom nastanka filma možda je dobra za vas, ali nije za vaše glumce, još manje za vaše finansijere?

Možda, ali svi moji glumci me razumeju i podržavaju i sa strašću zajedno sa mnom stvaraju film. Danas je sve o novcu, a tako malo o umetnosti. Umetnost jeste i u promenama i u samom istraživanju da bi se napisala dobra priča i u ponovnom snimanju scena koje prethodno nisu bile toliko uverljive. Umetnost je u svemu tokom nastanka jednog filma. Ja sam i producent svojih filmova i na meni je da kreiram osećanje slobode za sve koji u mom filmu rade, uključujući i samog sebe. Stvaralačka sloboda je neophodna za nastanak filmova poput mojih.

Kako je danas biti reditelj u Rusiji i u smislu cenzure i u smislu državne podrške?

Mi smo danas u Rusiji srećni jer imamo državni filmski fond i novac koji se daje od strane ministarstva za kulturu. Oni podržavaju i igrane i dokumentarne i animirane filmove, ali naravno da to nije i dovoljno i zato uvek tražimo koproducente u nekoj od evropskih zemalja. U suštini, u Rusiji ima puno novca za film, ali ga nije baš lako dobiti. Velika zemlja, puno filmova, puno filmskih autora, pa uvek ispada da nema uvek za sve.

Dakle, mnogo je bolje nego pre?

U vreme Sovjetskog Saveza imali smo politički pritisak, a sada imamo finansijski. Kada bolje razmislim, ne znam šta je gore. Na primer, Tarkovski kada je snimao „Stalkera” u jednom trenutku je imao već 95 odsto snimljenog materijala, a onda je rekao stop i poželeo da sve radi ponovo. I dozvolili su mu, iako je to bilo vreme čvrstih stega u Sovjetskom Savezu. Danas bi bilo nezamislivo da ti neko da još novca da sve radiš iznova i da ti oprosti što si toliko para već potrošio.

Sve je u poverenju

Kazahstansku glumicu Samal Jesljamovu, koja je posle školovanja ostala da živi u Moskvi, svet je otkrio zahvaljujući ulozi u filmu „Tulpan” Sergeja Dvorcevoja, a sigurno će je zapamtiti i u kompleksnoj i vanserijski odigranoj ulozi mlade Ajke u njegovom istoimenom filmu za koju je na 71. Kanskom festivalu osvojila „Palmu” za najbolju žensku rolu.

Tokom susreta sa Samal u Kanu, na pitanje o složenom radu sa Dvorcevojem glumica je odgovorila: „Apsolutno verujem Sergeju i onome što on radi. Stoprocentno sam saglasna s njim u načinu na koji se analiziraju karakteri likova i sve ono što se od tih likova očekuje. Možda sve to jeste naporno, ali je to možda i jedini način da postignemo uverljivost i autentičnost filma. Svi podjednako prinosimo svoju umetničku žrtvu...”