Веће учешће државе у осигурању усева

Као основни сматрају се – пожар, удар грома и град и за ову врсту осигурања одлучује око 95 одсто произвођача. Поплаве, јесењи и пролећни мраз или олуја су допунски ризици али за ову врсту заштите нема великог интересовања јер увећавају крајњи износ премија.

Висина премија зависи од биљне врсте, локације засада, одабраног покрића, приноса и цене рода.

Према рачуници из „Дунав” осигурања, произвођача малина из ужичког краја, који има просечни  принос,  осигурање плодова (по цени малине од 160 динара за килограм) ове сезоне кошта од 6.000 до 12.000 динара за малињак од 10 ари. Толико  би платио за осигурање од основних ризика као што су град, пожар и удар грома. За допунски ризик пролећног мраза премија би била у распону од  15.000 до 18.000 динара, а за поплаву додатних од 1.800 до 2.300 динара. Ови износи умањују се за 40 одсто, колика је државна субвенција, а често и више јер многе локалне самоуправе такође новчано стимулишу пољопривреднике да се осигурају.

Због чега онда произвођачи заобилазе осигуравајуће куће и радије се коцкају са природом него да жртвују део зараде? Сматра се да постоји најмање два узрока – необавештеност произвођача али и ниска вредност производње на великом броју уситњених поседа где су улагања и приноси мали. Таква врста „трошка” за њих је недостижна иако, по тврдњи стручњака, полиса осигурања кошта свега два до три одсто укупних трошкова које имају. И учестали спорови око процене и надокнаде штете са осигуравајућим кућама такође повећавају неповерење пољопривредника.

Како подићи ниво осигураних пољопривредних површина проблем је са којима се уз све израженије климатске промене суочавају и многе друге државе. Домаћи стручњаци све чешће помињу и увођење такозваног делимично обавезног осигурања у пољопривреди.

– Ако држава помаже пољопривреднике кроз субвенције, онда има разлога да тражи и обавезно осигурање. А не да буде, ја ти дајем а онда то одлази у ветар и пропада јер је неосигурано – каже професор Небојша Жарковић, стручњак у области осигурања, додајући да то не би требало да важи за све већ само за оне који су регистровани као газдинства и примају помоћ државе.

– То је мали трошак, цена осигурања је прихватљива. Мада је потребно уредити много тога јер осигуравајуће куће често затежу, воде се спорови јер су пољопривредници незадовољни обештећењем– каже Жарковић за „Политику”.

Модел делимично обавезног осигурања предлаже и др Гордана Радовић, члан Научног друштва економиста Србије, у својој докторској дисертацији на тему „Пољопривредно осигурање као могућа врста обавезног осигурања у Републици Србији”.

– Такав модел подразумевао би увођење обавезног осигурања за све оне пољопривреднике који користе неки државни ресурс. Тако би се повећао обухват ове врсте осигурања у Србији, а тиме и приходи осигуравајућих друштава – каже Радовић.

Истиче да је осигурање пољопривреде у већини европских земаља добровољно, а обавезно  само у Грчкој и на Кипру. За кориснике државних субвенција обавезно осигурање постоји и у Америци и Канади.

–  После Другог светског рата у Србији је постојао неки вид обавезног осигурања пољопривреде све до 1967. године. После тога пољопривредно осигурање уговара се на добровољној основи – каже Радовић и додаје да је идеја о потреби увођења обавезног осигурања пољопривреде посебно добила на значају последњих година због великих штета које су настале услед поплава у мају 2014. и у марту 2016. године, као и услед  прошлогодишње суше.

Уколико ова идеја заживи процењује се да би осигуравачи могли да 20 одсто од наплаћених премија пласирају у развој, односно финансирање домаће пољопривреде, а да при том не повећавају цену пољопривредног осигурања. Сада издвајају 10 одсто што одлази на обезбеђивање противградне заштите.

Радовић каже да би обавеза осигуравајућих друштава била и да финансирају информисање пољопривредника у овој области, што је један од начина да се омогући развој економске заштите пољопривредне производње и у домену који не би био обухваћен обавезним осигурањем. Предложени модел требало би да функционише као јавно-приватно партнерство, сматра наша саговорница.

– Овај модел дугорочно би имао позитивне ефекте и на развој пољопривредног осигурања, али и на обезбеђење новог, стабилног и сигурног, извора финансирања пољопривреде– каже Гордана Радовић.