Некада друг и господин, данас брат и тебрекс

– И од тада та поштапалица опстаје. Присутна је и данас и не верујем да ће се у скорије време изгубити. То што добија нове варијације можда је повод за нова размишљања и тумачења повода да оне настају – наставља објашњење наш саговорник.

Деца и омладина су, чини се, тих деведесетих остала некако сама, у својим групама и групицама, они опаснији у бандама, били су на улици где су се државно ткиво и структура растакали, враћа се историчар у минуле деценије.

– Њихови родитељи су били збуњени, борили су се за егзистенцију, млади су и сами почињали да се укључују у бизнис звани шверц. У ситуацији када немате ни посао ни институцију као сигурност, ослањате се на човека поред себе. На улицама је било неко друго брате: омладина била је окренута себи и у џунгли преживљавала је ослањајући се на пријатељство у групици једнако погубљених младића и девојака. Како да га ословљавате када нисте рођаци, а ни кумови? Тада се јавља „брате”, али оно одмах атрофира од претеране употребе и опстаје увек у позитивном контексту. Никога не вређа и асоцира на присност. Ономе кога не волите или вам је непријатељ никада не кажете „брате”. Наравно професору који у школи кажњава ђак се неће тако обратити, као ни возач када му полицајац напише казну, мада догађа се да као правдање и прескакање упознавања они покушавају да се спасавају с „немој, брате” – примећује Никола Мијатов.

Као неко ко се бави историјом и прошлошћу он окреће још једну страницу уназад и враћа нас у време победе Црвеног октобра 1917. и залагања за уједињењем читавог света на темељу једнакости. До тада се грађански свет одазивао на „господине”, инсистирајући на односу нижих класа ка вишим. У себи је то носило нит чисте доминације поседника, трговца, бирократе… над не-господином.

У послератним данима комунистичка партија и државе су инсистирале на изједначавању са „другом и другарицом”, па су директор железнице и онај скретничар на прузи један другом говорили: „Друже!” а кафе-куварица је обојци била „другарица”.

– У међувремену, да се вратимо у деведесете, националистички политички дискурс прихвата братско обраћање па су њихови говори обавезно почињали са „браћо Срби и сестре Српкиње”. Десница која на томе истрајава и данас, проширила је фамилију и убацила браћу Русе, а левица тражи неки новоговор и лута јер тешко да би могли да изговоре: „Другови Руси, добар дан!” – смешка се историчар Мијатов.

– „Друже” се губи, данас је маргинализовано. Националисти истрајавају на својој крутости с „брате”, придајући му чак и неку непостојећу генетику а због неких других разлога у разговору људи попуштају стеге, непосредност царује и најмлађи су почели да измишљају нове изразе. Чујемо и „тебра”, „тебрић”, „тебрекс”, „тебрићекс”. „Тебра” је добар друг, али за њега нико неће вадити нож као деведесетих. Улична џунгла се припитомила, „браћа” су се окренута каријерама – описује историчар садашње стање.

– Многи су уверени да су успели да превазиђу то „брате” јер асоцира на сиромаштво, заосталост, тупаву набилдованост момака са периферије. Ипак, приметни су данас трагови старе културе, оличене у поновном преслушавању Фанки Џија, Игора Икса, Кнеза, Б3-а. Врло је занимљиво, да се у „тебра” убацило једно икс и творило „тебрекс”. У том икс је сажета читава улична култура једне деценије: јаки битови, неонке на голфовима, „брзе тике”, „треше”, како неки говоре – цитира Мијатов бисере из речника млађег света.

Ако би смо покушали да ухватимо тренутни сленг, поред уличног, урбаног и генерацијског жаргона додајемо и најновије „љуби брат”.

– На старо брат додато је ово „љуби” које га је омекшало да сугерише еманциповану и прогресивну омладину која шаље поруку да је превазишла императив мачо мушкарца. Нови мушкарац може да има и огромне бицепсе и на око буде врло „љута фаца” али он ће свом пријатељу без устручавања послати у најобичнијој конверзацији пољубац. Тешко је ухватити и рашчланити целокупан сленг јер је он жив и флуидан говорни језик и део је наизглед небитних реченица наизглед небитних људи. Варира од града, крајева, улица, ћошкова, екипа, има важну функцију, ослободитељске врлине, терапеутску функцију – покушава да растумачи Мијатов како смо од друга стигли до љубљеног брата.

Тешко је не питати професора да ли и сам користи толико рабљену реч. Почиње да се смеје и признаје да када би смо укључили диктафон док прича са друштвом то не би било ништа налик претходним реченицама.

– Али инсистирам да ђаци када одговарају користе академски речник као и ја када предајем лекције. Држим ниво вокабулара, чак намерно користим и неке „теже” речи да заинтересујем ученике да питају шта значе, јер човек мора бити у стању да те ствари раздваја. На научној конференцији говорим оно што што никада не бих изговорио када сам са друштвом а то што већ чујемо „брате наставниче”  или невероватно „мама брате” само потврђује да деца у пубертету разбијају баријере и невероватни су у трагању за новим изразима. Оно што је донедавно било „врх” за младе је већ постало „топ”, топ су им мајца, патике. Ко зна у шта ће се изродити и „тебрекс” – није сигуран Никола Мијатов, професор који је и сам свестан да ће анализа којом се бавио имати наставак.