Nekada drug i gospodin, danas brat i tebreks

– I od tada ta poštapalica opstaje. Prisutna je i danas i ne verujem da će se u skorije vreme izgubiti. To što dobija nove varijacije možda je povod za nova razmišljanja i tumačenja povoda da one nastaju – nastavlja objašnjenje naš sagovornik.

Deca i omladina su, čini se, tih devedesetih ostala nekako sama, u svojim grupama i grupicama, oni opasniji u bandama, bili su na ulici gde su se državno tkivo i struktura rastakali, vraća se istoričar u minule decenije.

– Njihovi roditelji su bili zbunjeni, borili su se za egzistenciju, mladi su i sami počinjali da se uključuju u biznis zvani šverc. U situaciji kada nemate ni posao ni instituciju kao sigurnost, oslanjate se na čoveka pored sebe. Na ulicama je bilo neko drugo brate: omladina bila je okrenuta sebi i u džungli preživljavala je oslanjajući se na prijateljstvo u grupici jednako pogubljenih mladića i devojaka. Kako da ga oslovljavate kada niste rođaci, a ni kumovi? Tada se javlja „brate”, ali ono odmah atrofira od preterane upotrebe i opstaje uvek u pozitivnom kontekstu. Nikoga ne vređa i asocira na prisnost. Onome koga ne volite ili vam je neprijatelj nikada ne kažete „brate”. Naravno profesoru koji u školi kažnjava đak se neće tako obratiti, kao ni vozač kada mu policajac napiše kaznu, mada događa se da kao pravdanje i preskakanje upoznavanja oni pokušavaju da se spasavaju s „nemoj, brate” – primećuje Nikola Mijatov.

Kao neko ko se bavi istorijom i prošlošću on okreće još jednu stranicu unazad i vraća nas u vreme pobede Crvenog oktobra 1917. i zalaganja za ujedinjenjem čitavog sveta na temelju jednakosti. Do tada se građanski svet odazivao na „gospodine”, insistirajući na odnosu nižih klasa ka višim. U sebi je to nosilo nit čiste dominacije posednika, trgovca, birokrate… nad ne-gospodinom.

U posleratnim danima komunistička partija i države su insistirale na izjednačavanju sa „drugom i drugaricom”, pa su direktor železnice i onaj skretničar na pruzi jedan drugom govorili: „Druže!” a kafe-kuvarica je obojci bila „drugarica”.

– U međuvremenu, da se vratimo u devedesete, nacionalistički politički diskurs prihvata bratsko obraćanje pa su njihovi govori obavezno počinjali sa „braćo Srbi i sestre Srpkinje”. Desnica koja na tome istrajava i danas, proširila je familiju i ubacila braću Ruse, a levica traži neki novogovor i luta jer teško da bi mogli da izgovore: „Drugovi Rusi, dobar dan!” – smeška se istoričar Mijatov.

– „Druže” se gubi, danas je marginalizovano. Nacionalisti istrajavaju na svojoj krutosti s „brate”, pridajući mu čak i neku nepostojeću genetiku a zbog nekih drugih razloga u razgovoru ljudi popuštaju stege, neposrednost caruje i najmlađi su počeli da izmišljaju nove izraze. Čujemo i „tebra”, „tebrić”, „tebreks”, „tebrićeks”. „Tebra” je dobar drug, ali za njega niko neće vaditi nož kao devedesetih. Ulična džungla se pripitomila, „braća” su se okrenuta karijerama – opisuje istoričar sadašnje stanje.

– Mnogi su uvereni da su uspeli da prevaziđu to „brate” jer asocira na siromaštvo, zaostalost, tupavu nabildovanost momaka sa periferije. Ipak, primetni su danas tragovi stare kulture, oličene u ponovnom preslušavanju Fanki Džija, Igora Iksa, Kneza, B3-a. Vrlo je zanimljivo, da se u „tebra” ubacilo jedno iks i tvorilo „tebreks”. U tom iks je sažeta čitava ulična kultura jedne decenije: jaki bitovi, neonke na golfovima, „brze tike”, „treše”, kako neki govore – citira Mijatov bisere iz rečnika mlađeg sveta.

Ako bi smo pokušali da uhvatimo trenutni sleng, pored uličnog, urbanog i generacijskog žargona dodajemo i najnovije „ljubi brat”.

– Na staro brat dodato je ovo „ljubi” koje ga je omekšalo da sugeriše emancipovanu i progresivnu omladinu koja šalje poruku da je prevazišla imperativ mačo muškarca. Novi muškarac može da ima i ogromne bicepse i na oko bude vrlo „ljuta faca” ali on će svom prijatelju bez ustručavanja poslati u najobičnijoj konverzaciji poljubac. Teško je uhvatiti i raščlaniti celokupan sleng jer je on živ i fluidan govorni jezik i deo je naizgled nebitnih rečenica naizgled nebitnih ljudi. Varira od grada, krajeva, ulica, ćoškova, ekipa, ima važnu funkciju, osloboditeljske vrline, terapeutsku funkciju – pokušava da rastumači Mijatov kako smo od druga stigli do ljubljenog brata.

Teško je ne pitati profesora da li i sam koristi toliko rabljenu reč. Počinje da se smeje i priznaje da kada bi smo uključili diktafon dok priča sa društvom to ne bi bilo ništa nalik prethodnim rečenicama.

– Ali insistiram da đaci kada odgovaraju koriste akademski rečnik kao i ja kada predajem lekcije. Držim nivo vokabulara, čak namerno koristim i neke „teže” reči da zainteresujem učenike da pitaju šta znače, jer čovek mora biti u stanju da te stvari razdvaja. Na naučnoj konferenciji govorim ono što što nikada ne bih izgovorio kada sam sa društvom a to što već čujemo „brate nastavniče”  ili neverovatno „mama brate” samo potvrđuje da deca u pubertetu razbijaju barijere i neverovatni su u traganju za novim izrazima. Ono što je donedavno bilo „vrh” za mlade je već postalo „top”, top su im majca, patike. Ko zna u šta će se izroditi i „tebreks” – nije siguran Nikola Mijatov, profesor koji je i sam svestan da će analiza kojom se bavio imati nastavak.