Ђакометијев атеље од данас пред публиком
На десетине коришћених четкица и оловака; сликарске боје прекривене „тоном” прљавштине; разбацане шамлице и столице, штафелај, кревет пругастог дезена на коме стоји нехајно сложен мантил, окружен мноштвом скулптура, израубоване наочаре за вид стављене на кутију пуну сликарског „оружја” и празна пепељара – тако је до 1966. године изгледао париски атеље славног швајцарског вајара и сликара Алберта Ђакометија. И после педесетак година јавност ће коначно бити у прилици да види Ђакометијев студио баш онако како га је уметник оставио.
„Институт Ђакомети” (The Giacometti Institute), који ће свечано бити отворен у уторак, чува на десетине уметникових скулптура, слика, скица, али и крхке бисте од гипса које никада пре нису излагане, пренела је агенција Ројтерс. Све то захваљујући Ђакометијевој супрузи која је, после његове смрти 1966. године, пажљиво чувала сва уметникова дела. Један део Института заузима уметнички студио, тачније правоверна реконструкција Ђакометијевих „радних одаја”, који је, практично, низ улицу од оригиналне локације студија у Монпарнасу, париском кварту који је током прошлог века био стециште уметника и интелектуалаца.
Челници „Фондације Ђакомети”, која се стара о лику и делу уметника, нису желели да отварају класични музеј, пише Ројтерс, већ су се одлучили за реконструкцију вајаревог студија зато што је Алберто Ђакомети увек тврдио да постоји снажна веза између његовог дела и окружења у коме је то дело настало.
А пре шест деценија Ђакометијев атеље његов пријатељ, велики француски писац Жан Жене описао је као „млечну бару, кључало ђубриште, праву рупу”. Такве речи Жене је употребио у књизи „Атеље Алберта Ђакометија” покушавајући да дочара тоне гипса од којих није могло да се дише – било га је свуд по поду, плафону, зидовима, на лицу, у коси и у одећи швајцарског вајара, али и комадића папира и грудви осушене боје на сваком слободном делићу простора.... На крају му је остало да констатује како уметност, очигледно неком магијом, настаје од ђубрета...
Алберто Ђакомети је рођен 1901. године у једном швајцарском сеоцету. Инспирисан оцем, сликаром, своју прву скулптуру, којом је оваплотио свог брата Дијега, прави када је имао само 13 година. Одлучан да се посвети уметности, у 21. години сели се у Париз где открива надреализам, другује са Андреом Бретоном и тврди да су праве скулптуре само оне „које су дошле у његов ум већ завршене”.
Током Другог светског рата враћа се у Швајцарску где упознаје младу Анет Арм која ће му постати супруга, модел и остати уз њега до самога краја. По повратку у Париз доживљава, како је истицао, уметничко просветљење. Наиме, излазећи једнога дана из биоскопа на Монпарнасу схватио је да је до тада читав свет посматрао кроз објектив фотоапарата, а да је стварност сушта супротност наводној објективности филма.
Монпарнас је било место и у коме се дешавао не само његов уметнички, већ и социјални живот. У бистроима овог кварта седео је са Симон де Бовоар и Сартром и шетао углавном ћутке са Семјуелом Бекетом. Често је одлазио и у Пикасов атеље и, иако су уметници били пријатељи, узајамно су се жестоко критиковали.
„Не радим да бих стварао лепе слике или скулптуре”, говорио је Ђакомети инсистирајући да му је у стваралачком чину најважније да „задржи поглед у очима модела, после чега све тече”, а Жан-Пол Сартр је описујући уметникове скулптуре објаснио како оне увек „медитирају између ништавила и бивствовања”.
Преминуо је у јануару 1966. у 65. години живота. За смрт, његови лекари имали су једноставно објашњење – сабрале су се године и године замора. Управо уморно лице Алберта Ђакометија краси већ двадесетак година новчаницу од стотину швајцарских франака, док је на наличју његова чувена скулптура „Човек који хода”.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
