Đakometijev atelje od danas pred publikom
Na desetine korišćenih četkica i olovaka; slikarske boje prekrivene „tonom” prljavštine; razbacane šamlice i stolice, štafelaj, krevet prugastog dezena na kome stoji nehajno složen mantil, okružen mnoštvom skulptura, izraubovane naočare za vid stavljene na kutiju punu slikarskog „oružja” i prazna pepeljara – tako je do 1966. godine izgledao pariski atelje slavnog švajcarskog vajara i slikara Alberta Đakometija. I posle pedesetak godina javnost će konačno biti u prilici da vidi Đakometijev studio baš onako kako ga je umetnik ostavio.
„Institut Đakometi” (The Giacometti Institute), koji će svečano biti otvoren u utorak, čuva na desetine umetnikovih skulptura, slika, skica, ali i krhke biste od gipsa koje nikada pre nisu izlagane, prenela je agencija Rojters. Sve to zahvaljujući Đakometijevoj supruzi koja je, posle njegove smrti 1966. godine, pažljivo čuvala sva umetnikova dela. Jedan deo Instituta zauzima umetnički studio, tačnije pravoverna rekonstrukcija Đakometijevih „radnih odaja”, koji je, praktično, niz ulicu od originalne lokacije studija u Monparnasu, pariskom kvartu koji je tokom prošlog veka bio stecište umetnika i intelektualaca.
Čelnici „Fondacije Đakometi”, koja se stara o liku i delu umetnika, nisu želeli da otvaraju klasični muzej, piše Rojters, već su se odlučili za rekonstrukciju vajarevog studija zato što je Alberto Đakometi uvek tvrdio da postoji snažna veza između njegovog dela i okruženja u kome je to delo nastalo.
A pre šest decenija Đakometijev atelje njegov prijatelj, veliki francuski pisac Žan Žene opisao je kao „mlečnu baru, ključalo đubrište, pravu rupu”. Takve reči Žene je upotrebio u knjizi „Atelje Alberta Đakometija” pokušavajući da dočara tone gipsa od kojih nije moglo da se diše – bilo ga je svud po podu, plafonu, zidovima, na licu, u kosi i u odeći švajcarskog vajara, ali i komadića papira i grudvi osušene boje na svakom slobodnom deliću prostora.... Na kraju mu je ostalo da konstatuje kako umetnost, očigledno nekom magijom, nastaje od đubreta...
Alberto Đakometi je rođen 1901. godine u jednom švajcarskom seocetu. Inspirisan ocem, slikarom, svoju prvu skulpturu, kojom je ovaplotio svog brata Dijega, pravi kada je imao samo 13 godina. Odlučan da se posveti umetnosti, u 21. godini seli se u Pariz gde otkriva nadrealizam, druguje sa Andreom Bretonom i tvrdi da su prave skulpture samo one „koje su došle u njegov um već završene”.
Tokom Drugog svetskog rata vraća se u Švajcarsku gde upoznaje mladu Anet Arm koja će mu postati supruga, model i ostati uz njega do samoga kraja. Po povratku u Pariz doživljava, kako je isticao, umetničko prosvetljenje. Naime, izlazeći jednoga dana iz bioskopa na Monparnasu shvatio je da je do tada čitav svet posmatrao kroz objektiv fotoaparata, a da je stvarnost sušta suprotnost navodnoj objektivnosti filma.
Monparnas je bilo mesto i u kome se dešavao ne samo njegov umetnički, već i socijalni život. U bistroima ovog kvarta sedeo je sa Simon de Bovoar i Sartrom i šetao uglavnom ćutke sa Semjuelom Beketom. Često je odlazio i u Pikasov atelje i, iako su umetnici bili prijatelji, uzajamno su se žestoko kritikovali.
„Ne radim da bih stvarao lepe slike ili skulpture”, govorio je Đakometi insistirajući da mu je u stvaralačkom činu najvažnije da „zadrži pogled u očima modela, posle čega sve teče”, a Žan-Pol Sartr je opisujući umetnikove skulpture objasnio kako one uvek „meditiraju između ništavila i bivstvovanja”.
Preminuo je u januaru 1966. u 65. godini života. Za smrt, njegovi lekari imali su jednostavno objašnjenje – sabrale su se godine i godine zamora. Upravo umorno lice Alberta Đakometija krasi već dvadesetak godina novčanicu od stotinu švajcarskih franaka, dok je na naličju njegova čuvena skulptura „Čovek koji hoda”.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
