Гемаљевићи – једини подмладак у Чедову
Кроз село Чедово, у близини Сјенице, на хиљаду метара надморске висине, протичу две речице, Вапа – чији су меандри описани у ђачким уџбеницима, и Увац од кога настаје Сјеничко или Увачко језеро. У његовим атару је и двадесет извора термалне воде. Узалуд, село је готово празно, у тринаест кућа живи двадесетак старијих мештана. Млади су углавном отишли у нади да ће негде у Србији пронаћи посао. Ништа ново, рекло би се, да није петочлане породице Рафаила Гемаљевића, познатијег по надимку Мишко, једине у селу са троје деце.
Рафаило је рођен у Сјеници, у Чедово је долазио код баке Ратомирке Шекуларац, која је бринула о њему док су родитељи радили, мајка у банци, отац као ветеринарски инспектор.
– Бака је имала две краве, коња кога сам већ са четири године јахао – сећа се Гемаљевић док намешта шајкачу, коју иначе са главе не скида. – Као дете носио сам дедину, па ми се допало, посебно да је накривим. Ниједна капа као шајкача не може већ на први поглед да открије карактер и расположење онога ко је носи на глави. Натучена на обрве, шајкача је знак опреза и опасности, мада тако открива и преку нарав свога власника. Накривљена на једно уво, одаје његово бећарско расположење
У складу са својим сновима одабрао је и школу, средњу ветеринарску у Ужичкој Пожеги.
– Имали смо моја супруга Дрина, са оближњег Златара, и ја велики елан и жељу да створимо домаћинство за пример – прича Гeмaљевић као да је мало оно што је за своје 44 године постигао, 80 оваца, десетак коза, 13 говеда, два коња, свиње, живина...
– Било би свега много више да се у марту 2006. нисам скоро утопио у реци Увац која протиче недалеко од куће. Потерао сам коњску запрегу уобичајеним путем, преко воде на месту где је плитка. Међутим, снег са планина се топио, река надошла, а коњ први пут упрегнут – неук. Близу саме обале ухватила га је матица, повукла и почела да носи. За њим су се отиснула и кола. Некако сам се извукао из ледене воде али коња нисам успео да спасим. Од тада мој панкреас више не ради, тако да се са дијабетесом свакодневно борим – каже Рафаило и присећа се да је пре три године морао да остане у болници две недеље, а његова Дрина код куће сама са троје мале деце, 100 оваца, 20 говеда, баштом...
Гeмељевић се определио за гајење сјеничке праменке, овце познате по црним колутовима око очију. Од ње има месо, млеко и вуну коју чува на тавану радије него „да поџаби” за 60 динара по килограму, колико су ове године нудили за откуп.
Овце чувају дванаестогодишња Анђела и годину дана млађа Јована, почеле су пре него што су кренуле у школу. Чувају их на смену, пре подне од осам до пола један и после подне од три до девет увече. Сваки дан. Анђела је завршила шести разред основне школе у Сјеници, до које има пет километара, а Јована пети. Зими када овај крај окује сибирска зима, отац упрегне коње у санке да девојчице испрати до школе или их врати.
– Бринем јер морају да иду ивицом магистралног пута, па кад год се укаже прилика пођем по њих, посебно ако су у другој смени. Није ми свеједно ни када су код оваца. Има змија, река је близу. Највише ме страх када загрми, овде је доста људи страдало од грома – додаје наш саговорник док у крилу држи седмогодишњег Богдана. И Богдан има своје задужење, сваки дан из штале пусти говеда, отера до ливаде подаље од куће на пашу, затвори их, укључи чобаницу и увече врати у шталу.
– Ишли смо заједно, све док пре две године није рекао да може сам – говори Дрина додајући да јој син доста помаже у домаћинству, а уз сестре је научио да користи и мобилни телефон и компјутер.
Док разговарамо Јована долази да се поздрави, њен је ред да крене у планину да напасе стадо. Она то зна и без да јој ико нареди. Отац о томе одавно не води бригу. Његово је да овце ујутро и увече помузе, како каже за то му треба нешто мање од сат времена. Дрина музе краве. Посла је толико да нема времена да скида кајмак, па све иде у надалеко чувени сјенички сир. Годишње усири две до три тоне, продаја иде мало теже. Млеко не предају због откупне цене од 22 до 25 динара.
Посла има напретек јер Гемаљевићи поред стоке гаје јечам, зоб, пшеницу, раж.
– Како се то каже „бацим у божји амбар” (посеје) па шта роди. Земља се узима у закуп, тога има али радне снаге нема – прича домаћин.
Мишко има двадесет две године радног стажа. Плаћао је све док је за то било довољно да прода једно теле годишње. Пре две године, када је требало продати и краву и теле да би се уплатила година радног стажа одустао је.
Комшија Шекуларац размишља о туризму у Чедову које је кажу име добило по Чеди, власнику највећег дела обрадивог земљишта у селу. Опремио је собе да прими госте што Гемаљевићима улива наду да ће имати где да пласирају своје производе.
Температура термалних вода које избијају из шљунковитог тла је од 19 до 26 степени. Тако да врело већ названо „Бањица” локално становништво користи за лечење реуматских обољења. Аустроугарска војска је 1915. године знала и употребљавала ову термоминералну воду за купање, о чему сведоче остаци купалишта. Осим извора топле воде, Чедово је богато изворима бистре и хладне воде. Међутим, данас бањице и десетине извора не служе готово никоме, ако се изузму локални заљубљеници у природу који лети долазе у посету родитељима који живе овде.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
