Gemaljevići – jedini podmladak u Čedovu

– Bilo bi svega mnogo više da se u martu 2006. nisam skoro utopio u reci Uvac koja protiče nedaleko od kuće. Poterao sam konjsku zapregu uobičajenim putem, preko vode na mestu gde je plitka. Međutim, sneg sa planina se topio, reka nadošla, a konj prvi put upregnut – neuk. Blizu same obale uhvatila ga je matica, povukla i počela da nosi. Za njim su se otisnula i kola. Nekako sam se izvukao iz ledene vode ali konja nisam uspeo da spasim. Od tada moj pankreas više ne radi, tako da se sa dijabetesom svakodnevno borim – kaže Rafailo i priseća se da je pre tri godine morao da ostane u bolnici dve nedelje, a njegova Drina kod kuće sama sa troje male dece, 100 ovaca, 20 goveda, baštom...

Gemeljević se opredelio za gajenje sjeničke pramenke, ovce poznate po crnim kolutovima oko očiju. Od nje ima meso, mleko i vunu koju čuva na tavanu radije nego „da podžabi” za 60 dinara po kilogramu, koliko su ove godine nudili za otkup.

Ovce čuvaju dvanaestogodišnja Anđela i godinu dana mlađa Jovana, počele su pre nego što su krenule u školu. Čuvaju ih na smenu, pre podne od osam do pola jedan i posle podne od tri do devet uveče. Svaki dan. Anđela je završila šesti razred osnovne škole u Sjenici, do koje ima pet kilometara, a Jovana peti. Zimi kada ovaj kraj okuje sibirska zima, otac upregne konje u sanke da devojčice isprati do škole ili ih vrati.

– Brinem jer moraju da idu ivicom magistralnog puta, pa kad god se ukaže prilika pođem po njih, posebno ako su u drugoj smeni. Nije mi svejedno ni kada su kod ovaca. Ima zmija, reka je blizu. Najviše me strah kada zagrmi, ovde je dosta ljudi stradalo od groma – dodaje naš sagovornik dok u krilu drži sedmogodišnjeg Bogdana. I Bogdan ima svoje zaduženje, svaki dan iz štale pusti goveda, otera do livade podalje od kuće na pašu, zatvori ih, uključi čobanicu i uveče vrati u štalu.

– Išli smo zajedno, sve dok pre dve godine nije rekao da može sam – govori Drina dodajući da joj sin dosta pomaže u domaćinstvu, a uz sestre je naučio da koristi i mobilni telefon i kompjuter.

Dok razgovaramo Jovana dolazi da se pozdravi, njen je red da krene u planinu da napase stado. Ona to zna i bez da joj iko naredi. Otac o tome odavno ne vodi brigu. Njegovo je da ovce ujutro i uveče pomuze, kako kaže za to mu treba nešto manje od sat vremena. Drina muze krave. Posla je toliko da nema vremena da skida kajmak, pa sve ide u nadaleko čuveni sjenički sir. Godišnje usiri dve do tri tone, prodaja ide malo teže. Mleko ne predaju zbog otkupne cene od 22 do 25 dinara.

Posla ima napretek jer Gemaljevići pored stoke gaje ječam, zob, pšenicu, raž.

– Kako se to kaže „bacim u božji ambar” (poseje) pa šta rodi. Zemlja se uzima u zakup, toga ima ali radne snage nema – priča domaćin.

Miško ima dvadeset dve godine radnog staža. Plaćao je sve dok je za to bilo dovoljno da proda jedno tele godišnje. Pre dve godine, kada je trebalo prodati i kravu i tele da bi se uplatila godina radnog staža odustao je.

Komšija Šekularac razmišlja o turizmu u Čedovu koje je kažu ime dobilo po Čedi, vlasniku najvećeg dela obradivog zemljišta u selu. Opremio je sobe da primi goste što Gemaljevićima uliva nadu da će imati gde da plasiraju svoje proizvode.

Temperatura termalnih voda koje izbijaju iz šljunkovitog tla je od 19 do 26 stepeni. Tako da vrelo već nazvano „Banjica” lokalno stanovništvo koristi za lečenje reumatskih oboljenja. Austrougarska vojska je 1915. godine znala i upotrebljavala ovu termomineralnu vodu za kupanje, o čemu svedoče ostaci kupališta. Osim izvora tople vode, Čedovo je bogato izvorima bistre i hladne vode. Međutim, danas banjice i desetine izvora ne služe gotovo nikome, ako se izuzmu lokalni zaljubljenici u prirodu koji leti dolaze u posetu roditeljima koji žive ovde.