Јадац

Придруживање Европској унији користило би Србији и Балкану у целини, гласе учестале поруке из Брисела. Поједини европолитичари, на челу с Јелком Кацином који „о напретку Србије” извештава Европски парламент, својим делима, међутим, доводе у сумњу искреност поменутих парола. Кацин је недавно у „Дневном авазу” поручио да БиХ мора да „искористи прилику и сврста се поред Хрватске (у ЕУ), уместо да тоне назад ка Србији”.

Тако ће Босна сутра, на састанку министара иностраних послова земаља ЕУ у Луксембургу, највероватније потписати Споразум о стабилизацији и придруживању са Унијом. Тиме ће „претећи Србију у утакмици за чланство у ЕУ”, извештава немачка ДПА. Србији није понуђен исти пут за потписивање ССП, иако је Београд преговоре с Бриселом почео месец дана пре Сарајева. Уместо тога, Србији је уочи 11. маја обећана утешна награда или, како то неувијено каже министар спољних послова Холандије Верхојген, „шаргарепа” у виду визних олакшица, трговинских споразума и других „креативних досетки”.

Холандија и Белгија су, после четворомесечних притисака од Вашингтона преко Љубљане до Брисела, овог викенда ипак изразиле вољу да Србији дозволе да потпише ССП, али – условно. Услов је да се до изручења Младића Хагу Србија обавеже да ССП неће конзумирати односно да „неће користити погодности из Споразума”. За грађане Србије, који од ССП очекују убрзање евроинтеграције, такав споразум није улазница за бољи живот већ мртво слово на папиру. Србија не би имала конкретне користи од ССП све док службени Београд не ухвати Младића и изручи га трибуналу.

Позадину маневра око „српског ССП” открио је посланик холандске опозиционе странке ВВД Хан тен Брук, који опомиње да Србија не сме да буде награђена за „лоше понашање”; то објашњава Алфред Пијперс, аналитичар Института Клингендел, речима да је Сребреница проузроковала трауму у холандском друштву, зато се „сви осећамо лично изданима и нападнутим од Караџића и Младића”. Пијперс тврди да су његови земљаци убеђени да би долазак двојице оптуженика у Хаг била адекватна „корекција” онога што је кренуло наопако у прошлости, а све то „свакако мора да се догоди пре било каквих концесија” Србији.

Да су холандски и белгијски политичари доследни, морали би да заступају исти став и према Босни; уместо тога, Верхојген ће сутра дати „зелено светло” за потписивање ССП са Сарајевом. Није у дилеми иако је Карла дел Понте признала да се Караџић највероватније крије у Босни. Како то да је Караџић у примеру БиХ гурнут у други план, док је за Србију „бити или не бити” изручење Младића Хагу? Парадокс је још очитији у поређењу с Хрватском. Брисел јесте условљавао Загреб око Готовине, али – далеко после потписивања ССП.

На страну раскорак теорије и праксе у случају Србије, комесари Уније рачунају да ће „Срби”, поучени босанским убрзањем и привучени мамцем визних олакшица обећаних на дугачком штапу, одбацити „мит о Косову” и похрлити ка Европи. Суштину игре нехотице разоткрива Рикер, шеф Унмика на Косову, који у „Шпиглу” признаје да „очекује да ће обе државе, Косово и Србија, постати чланице ЕУ кроз 10 година”. А у међувремену нека Србија негује „добросуседске односе”, тражи Рен. Као да не знамо за јадац.