Легенде о изборном камењу и битангама

Зрењанин – Зрењанински учитељ у пензији Дејан Бошњак већ дуже од пола века сакупља народне умотворине и анегдоте из живота банатских села. Вредни хроничар је марљиво бележио догодовштине и занимљивости па је, осим што их је објављивао по разним новинама и брошурама, до сада написао и две књиге под називом „Тамо амо по Банату”, а ускоро излази и трећа. У неколико села је радио као учитељ, а уз то је и многа обилазио, па данас готово да нема куће у средњем Банату у којој се није чуло за овог учитеља и где се не препричавају анегдоте које је прикупио.

За наш лист, Дејан је испричао откуд мештанима села Тараш, уз реку Тису, камен за купус, кад на овим просторима камења уопште нема:

– Тарашани су иначе познати произвођачи купуса и киселе га у великим количинама. Раније су га притискали дрвеним завртњем, а од половине тридесетих година прошлог века притискају га каменом. Кад су 1935. били избори у Краљевини Југославији, у многим селима средњег Баната кандидовао се за посланика Димитрије Вујић, као представник Југословенске радикалне заједнице, такозване Јерезе. Бирачима из Драгутинова, Беодре, Новог Бечеја, Кумана, Меленаца и Елемира обећао је да ће их запослити у многим петровградским (Зрењанин се тада звао Петровград) фабрикама, највише у Жељезничкој радионици. Још им је обећао да ће увести воз који ће раднике са посла враћати кућама. Тарашанима није могао обећати воз, али им је обећао камени пут до Меленаца, па је убрзо велика количина камена расута од Меленаца до Тараша. Бујић је на изборима убедљиво победио, а затим је постао министар саобраћаја. Дата обећања о запошљавању у Петровграду је испунио, прорадила је и железничка линија, па је тај раднички воз и по завршетку другог светског рата зван „јереза”. Обећање које је Вујић дао Тарашанима није испунио. Чим су избори прошли, камен је одвезен на другу страну. Кад су Тарашани видели да се камен односи, свако домаћинство је узело по два, три камена да имају чиме да притискају купус – завршава ову поучну причу из прошлости учитељ Дејан Бошњак, и наставља да казује о пореклу речи битанга:

– По Вуковом „Српском рјечнику”, реч битанга значи лењивац, скитница. Рећи неком у овим крајевима да је битанга била је жестока увреда, због које се и брица потезала. Према предању, порекло ове речи везано је за пролеће 1189. када је у походу на Христов гроб, овуда пролазила силна војска немачког цара, Фридриха Барбаросе.Изгладнели и исцрпљени, војници би залазили у куће мештана, и пружајући руку са дланом на горе, говорили „бите”. И, кад би тако, молећи, добијали парче хлеба или меса, захваљивали су са „данке”. Тако је од те две речи, „бите” и „данке”, скован појам битанга – објашњава овај банатски хроничар.