Пази, „птичица” сачувало успомене

Свака фотографија је прича за себе. То су трајне успомене, подсећање на давно прохујало време кад је одлазак код фотографа био празник за целу породицу.

Колико су чувени новосадски мајстори фотографије с краја 19. и почетком 20. века, могли да наслуте да фотографисањем значајних, али и обичних људи граде темеље новог доба и новог, у то време прилично скупог заната?

Учили занат по Европи

Чим је фотографија „ушла у народ”, фотографи су имали све више посла. Фотографски атељеи сачували су велико благо и бројне ликове сачували од заборава.

Како је време одмицало, све то доспело је у Музеј града Новог Сада. Кустос Ивана Јовановић Гудурић најпре је пажљиво разгледала богату заоставштину, а онда дешифровала слике, пронашла плакате којима су фотографи рекламирали своје услуге, новине у којима су најављивали отварање фотографских радњи и од свега тога приредила изложбу. После матичног града, изложбу су у Дому војске недавно могли да виде и Београђани.

Назив атељеа и адреса исписивани су испод фотографије, док су детаљни подаци укомпоновани у једноставнији или компликованији цртеж преко полеђени слике. Радило се педантно и професионално, тако да и данас, после толико деценија, можемо сазнати ко је фотографију снимио, где, ког датума. У Новом Саду су од 1854. па све до Првог светског рата као фотографи радили Георгије Кнежевић, Стефан Вулпе, Дезидер Вајда, Јулијус Штерн, Игњат Рајс, Игњац Функ, Иван Стојковић, Јосиф Сингер, Панта Јовановић и многи други.

– Јосиф Сингер остаће упамћен као врсни портретиста и аутор првих разгледница с новосадским мотивима – рекла је за „Магазин” Ивана Јовановић Гудурућ. – Крајем 19. века је почео да ради већ поменути Вајда, који је уз Сингера и Јована Рехницера, био један од најзначајнијих фотографа новосадског грађанства – додаје она.

Помно су новосадски фотографи пратили трендове у страним атељеима, без обзира на то што су и сами занат учили по Европи. Један по један почињу да уводе новине: сценографија и реквизити, коришћени приликом снимања, постају разноврснији и раскошнији, на портретима доминира крупни план, а појављују се и нови формати слика, јер су се до тада израђивале само оне минијатурне, познатије као визит карте. Најзад, почињу снимања и изван атељеа. Зато Новосађани фотографима треба да буду захвални што су у прилици да виде како су крајем 19. века изгледале поједине улице, паркови, свадбе, веридбе, Петроварадинска тврђава, обала Дунава. Прелепе су те старе фотографије, посебно оне на којима су видљиви детаљи са венчања или вереничка одећа. У почетку се то није видело зато што су слике биле димензија 8,5 са 5,5 центиметара, али како је технологија напредовала и фотографи су се „ослободили”, па су почели да израђују слике већег формата.

– Често је ниска цена доприносила да се сликају и сиромашнији грађани и да своје венчане портрете, као специјални поклон, пошаљу рођацима и пријатељима – подсетила је на то време Весна Драшковић, музејски саветник београдског Етнографског музеја.

Посетиоце изложбе је посебно одушевила тадашња ношња: жене у дугачким сукњама, многе са шеширом, а мушкарци са прслуком, цилиндром, штапом и у ципелама. Деца су била гологлава или са шеширом и капицама, зависно од узраста.

– Појава кабинет и фотографија већих размера омогућили су да се реалније прикажу они који се сликају – каже Весна.– Постојала су и правила у фотографском атељеу: позадине су најпре биле мирне и неутралне, а фотографисана је цела фигура. Крајем шездесетих година 19. века у атељеима су доминирале позадине са разноврсним садржајима. Примећују се и делови мобилијара – сточићи, фотеље, столице, играчке за децу, сунцобрани, лепезе, књиге са којима су се, најчешће, сликале отмене Новосађанке.

Осмеси на сликама

Дуго присутна крутост на сликама се полако губи, а на лицима фотографисаних појављују се осмеси. Загледани смо у слику дечака Федора Адамовића са мајком, снимљену седамдесетих година 19. века. Она је у раскошној сукњи,  има лепу мараму и блејзер, а дечак озбиљног лица такође свечано је обучен.

Фотографије откривају и статус појединаца унутар заједнице. Тачно је одређивано ко поред кога седи, где су поређани поједини чланови породице, а где деца, ко стоји поред оца, мајке, деде. Фотограф је строго водио рачуна и како ће фотографисати тек верени пар, младенце, кумове. Слика је требало да прикаже рањивост невесте и заштитнички однос новог супруга, али и њихову доминацију над другим члановима заједнице.

У мирном ставу и по 20 минута

Због тадашње технике, фотографи су се довијали на разне начине. Експозиција је изискивала и по 20 минута мирног става, тако да су морали да користе посебне металне држаче за главу како би слика била јасна и квалитетна. Важило је правило да се деца не сликају, али кад је у првој деценији 20. века овај занат узнапредовао, лепо обучени дечаци и девојчице били су прави изазов фотографима. У атељеа су почеле да долазе свечано обучене читаве породице.