Љубавни јади Чајковског
„О мој Боже, какво анђеоско створење, и како жудим да будем његов роб, играчка, његово власништво”. Oве нежне и страсне речи исписао је један од најзначајнијих руских композитора Петар Иљич Чајковски. Но, ова емотивна бујица руског музичког ствараоца до сада је била скривена од јавности и те речи само су делић из мора писама која су тек данас, 125 година након смрти Чајковског, објављена. Разлог је једноставан – предмет композиторове и диригентове телесне пожуде били су мушкарци.
„Папири Чајковског: Откључавање породичне архиве” (The Tchaikovsky Papers: Unlocking the Family Archive), у издању „Јејл јуниверсити преса”, назив је недавно објављене књиге која нуди фасцинантну колекцију писама и белешки из архива Музеја „Чајковски” који се налази у граду Клину где је композитор живео 12 месеци, малтене све до смрти од колере 1893. са 53 године. Осим што књига открива делић загонетног света једног од најзначајнијих композитора 19. века, куриозитет овог издања јесте у томе што већина садржаја никада пре није била превођена са руског.
Иако су писма Чајковског већ објављивана у Русији, још 2009. године, ново, енглеско издање први пут скида „плашт” са цензурисаних речи, пасуса и страна из руске едиције. Текстови су сада представљени у интегралном, оригиналном облику и стога у уводу књиге, чији су уредници Марина Косталевски и Стивен Перл, стоји да је главни табу везан за живот Чајковског одувек била његова хомосексуалност: „Та тема била је забрањена за јавну дискусију више о једног века… За власт било је незамисливо прихватити да је композитор – руско национално благо, хомосексуалац”.
Често интимни, па чак и непристојни, објављени текстови нуде ново виђење композиторовог одрастања, његових односа са породицом, односа спрам патриотизма, откривају његове сексуалне преференце и љубавне јаде, доприносећи тако бољем разумевању великог уметника који је имао дубок утицај на руску културу и друштво.
„Неки подводачи, знаш већ какви, схватили су шта тражим и никако да ме оставе на миру. Удица коју су користили да намаме плен (мене) било је прелепо младо створење. Морао сам да се одупрем снажно, јер удица је тако мамила…Не знам да ли су намеравали да ме уцене или да ми извуку паре, али нисам дозволио да ме упецају”, бележи у једном од до сада цензурисаних писама послатих брату из Италије Чајковски, док у другом описује сусрет са „младошћу омамљујуће лепоте”.
„После наше шетње понудио сам му неки новац који је одбио. Он то чини због љубави спрам уметности и брадатих мушкараца.”
Чајковски, који је био oжењен, али је брак био „бродоломан”, пише и о неодлучности која га мучи пред рандеву: „Горко-слатка дилема… На крају, одлучио сам да идем. И провео сам два предивна сата у најромантичнијим околностима, био сам уплашен, узбуђен, страхујући и од најмањег звука. Загрљаји, пољупци… нежан разговор, какво уживање!”
Књига открива да је композитор истовремено слаткоречив и вулгаран. Никако се не либи псовки, напротив: „Ако можеш, хоћеш ли ми послати 15 рубаља у сребру, јер немам нити једног ј…цента у свом џепу”.
Чајковски је оставио за собом више од пет хиљада писама. Нека од њих, нарочито она упућена породици, превасходно браћи Анатолију и Модесту (са којим је делио страст према истом полу), откривају и друге композиторове муке, као и његову скромност, упркос томе што је аутор опера „Јоланта” или „Евгеније Оњегин”, балета: „Лабудово језеро”, „Успавана лепотица”, „Крцко Орашчић”, симфонија, камерне музике… Себе описује као стидљиву особу која је провела многе године пре него што је уопште „схватила да чак и као композитор – једва да је талентована особа, али никако изванредан феномен”.
Једно од писама издавачу открива унутарњи сукоб, изазван славом, у коме стоји како је сит тога да „буде неко ко није”:
„…јавност, слава и сво то сра… Ако желите да ме знате, волите ме, изводите моја дела, обаспите ме ловорикама, ружама, палите ми свеће. Ако не, идите до врага!”
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
