Ljubavni jadi Čajkovskog

Iako su pisma Čajkovskog već objavljivana u Rusiji, još 2009. godine, novo, englesko izdanje prvi put skida „plašt” sa cenzurisanih reči, pasusa i strana iz ruske edicije. Tekstovi su sada predstavljeni u integralnom, originalnom obliku i stoga u uvodu knjige, čiji su urednici Marina Kostalevski i Stiven Perl, stoji da je glavni tabu vezan za život Čajkovskog oduvek bila njegova homoseksualnost: „Ta tema bila je zabranjena za javnu diskusiju više o jednog veka… Za vlast bilo je nezamislivo prihvatiti da je kompozitor – rusko nacionalno blago, homoseksualac”.

Često intimni, pa čak i nepristojni, objavljeni tekstovi nude novo viđenje kompozitorovog odrastanja, njegovih odnosa sa porodicom, odnosa spram patriotizma, otkrivaju njegove seksualne preference i ljubavne jade, doprinoseći tako boljem razumevanju velikog umetnika koji je imao dubok uticaj na rusku kulturu i društvo.

„Neki podvodači, znaš već kakvi, shvatili su šta tražim i nikako da me ostave na miru. Udica koju su koristili da namame plen (mene) bilo je prelepo mlado stvorenje. Morao sam da se oduprem snažno, jer udica je tako mamila…Ne znam da li su nameravali da me ucene ili da mi izvuku pare, ali nisam dozvolio da me upecaju”, beleži u jednom od do sada cenzurisanih pisama poslatih bratu iz Italije Čajkovski, dok u drugom opisuje susret sa „mladošću omamljujuće lepote”.

„Posle naše šetnje ponudio sam mu neki novac koji je odbio. On to čini zbog ljubavi spram umetnosti i bradatih muškaraca.”

Čajkovski, koji je bio oženjen, ali je brak bio „brodoloman”, piše i o neodlučnosti koja ga muči pred randevu: „Gorko-slatka dilema… Na kraju, odlučio sam da idem. I proveo sam dva predivna sata u najromantičnijim okolnostima, bio sam uplašen, uzbuđen, strahujući i od najmanjeg zvuka. Zagrljaji, poljupci… nežan razgovor, kakvo uživanje!”

Knjiga otkriva da je kompozitor istovremeno slatkorečiv i vulgaran. Nikako se ne libi psovki, naprotiv: „Ako možeš, hoćeš li mi poslati 15 rubalja u srebru, jer nemam niti jednog j…centa u svom džepu”.

Čajkovski je ostavio za sobom više od pet hiljada pisama. Neka od njih, naročito ona upućena porodici, prevashodno braći Anatoliju i Modestu (sa kojim je delio strast prema istom polu), otkrivaju i druge kompozitorove muke, kao i njegovu skromnost, uprkos tome što je autor opera „Jolanta” ili „Evgenije Onjegin”, baleta: „Labudovo jezero”, „Uspavana lepotica”, „Krcko Oraščić”, simfonija, kamerne muzike… Sebe opisuje kao stidljivu osobu koja je provela mnoge godine pre nego što je uopšte „shvatila da čak i kao kompozitor – jedva da je talentovana osoba, ali nikako izvanredan fenomen”.

Jedno od pisama izdavaču otkriva unutarnji sukob, izazvan slavom, u kome stoji kako je sit toga da „bude neko ko nije”:

„…javnost, slava i svo to sra… Ako želite da me znate, volite me, izvodite moja dela, obaspite me lovorikama, ružama, palite mi sveće. Ako ne, idite do vraga!”