Данас борба за круну

Ајфелова кула у Паризу ће данас бити затворена за посетиоце којих је дневно у просеку 25.000, и због страха од тероризма и зато што ће у сенци једног од најпопуларнијих споменика бити организовано гледање финала Светског купа у фудбалу (пре две године шампионски меч „Еура” одатле пратило 90.000 људи), а неки житељи Западне Европе који желе да осете еуфорију борбе за највећу титулу у спорту не крећу пут Русије него хрле у – Хрватску, у којој већ десет дана „гори и небо и земља” због успеха „ватрених”.

У Москви, од 17 часова (некарактеристичан термин због гледалаца у Азији) биће оно што се не пропушта: Француска против Хрватске, бивши шампион на по Фифиној листи најслабије рангираног финалисту у историји светских првенстава, 19-годишња звезда новог таласа Мбапе укоштац са 13 лета искуснијим Модрићем, последњим „мохиканцем” генерације која је завршила своју мундијалску епопеју, оне Роналда, Месија и Инијесте.

„Годинама сам то очекивао и сада сам сигуран, јер видели смо и доживели смо: ово је најбољи Светски куп икада”, каже у предвечерје завршног меча 21. турнира свих турнира Ђани Инфантино, председник Светске фудбалске федерације.

Има ли места тако великим речима? За неке Светски куп није прослава фудбалске игре још од Шпаније 1982. где је Зико после пада Бразила против Италије рекао да ће дефанзивне стратегије однети превагу и најбољи тимови губити. Упркос до данас најмањем броју голова по мечу и максимуму у црвеним картонима, за друге је најлепша била „Италија `90”, у атмосфери стадиона са којих је светом владао „калчо”, са Скилаћијем, Игитом и 38-годишњим Камерунцем Милом, са необичним фризурама Валдераме, Бађа и Водла, са сузама Ел Пибеа, пуног имена Дијего Армандо Марадона Франко, после пораза Аргентине од Немачке у финалу првенства на којем је постао највише фаулирани актер неког светског купа (рекорд је на снази: 50 прекршаја над њим). За треће носталгичаре  је најблиставији светски куп онај који је 2006. у Немачкој у Зинедину Зидану имао и највећег мајстора и најконфликтнију личност, због ударања главом Матерација.

Светски куп у Русији је добио одговарајућу публику: полуфинале Енглеске и Хрватске је најгледанија фудбалска утакмица  у колевци фудбала рачунајући преносе који су ишли само на једном каналу, а битка за финале Француске и Белгије је осми најпраћенији догађај уопште у историји земље „триколора”. На поприште 64 меча је отпутовало 700.000 странаца.

Било је голова који могу да уђу у конкуренцију за најефектније икада на планетарним шампионатима, попут оног Бенжамина Павара када је савладао Франка Арманија. Пре сусрета за треће место и финала, недостајало је десет погодака за најефикаснији од свих. Било је и врхунских индивидуалних остварења попут Мбапеовог против Аргентине, као и нeзаборавно лоших какав је учинак шпанског чувара мреже Де Хее који је уписао најмање одбрана у минимум три меча још од 1966. године (једна интервенција код седам шутева на четири сусрета). Било је и можда никад више контроверзе због дебитовања видео-технологије без које, како каже Инфантино, глобално такмичење више не може да се замисли.

„Негде између виртоузне победе Француске против Аргентине и невероватног преокрета Белгије са Јапаном свет је дошао до закључка: овај Светски куп није само добар, ни величанствен, него је најбољи. Пре турнира који ће се 2022. играти махом у децембру и оног 2026. са порастом броја учесника на 48, био је потребан такав успех. Није било тимова за сва времена попут Шпаније 2010. али је ово био сајам колективних издања: уругвајске нове дефиниције одбране, енглеских детаљно уиграних акција, белгијских беспрекорно изведених контранапада. Време када је Светски куп био врхунац фудбала је давно прошло, сада је то слика тренутка у којем се налази, а она показује да разлике готово нестају због ширења знања, софистицирања тренера и краја ере игре на велики посед лопте. Стил којим се тежи није Барселона од пре осам година, него данашњи Атлетико Мадрид који `седи`, чека и притиска ривала да направи грешку”, пише у тексту „Да ли је `Русија 2018` највећи Светски куп”, којим је „Њујорк тајмс” најавио финале.

„Триколори” су фаворити, али да Хрватска има квалитет да их победи нема сумње ако се, рецимо, погледа њен састав из полуфинала светског првенства – 1998. године: Ладић, Штимац, Билић, Јарни, Солдо, Шимић, Асановић, Бобан (од 66. Марић), Станић (од 89. Просинечки), Шукер, Влаовић. Тај супертим шефа Мирослава Блажевића, који је у мечу за финале изгубио од домаћих Француза (1:2), надмашила је клапа селектора Златка Далића који каже да ћe већина света данас навијати за Хрвате.

“Глава каже Француска, а срце – Хрватска”, наслов је колумне коју је за лондонски „Гардијан” исписала Бразилка Марта Виеира да Силва (32), најбоља фудбалерка свих времена. „Успех Хрватске је заснован на великом тимском раду са додиром Модрићеве магије и надам се да ће отићи до краја”.

Наравно, није мало навијача из Хрватске који у последњи час траже начин да буду сведоци финала. Ако буду имали среће да на црном тржишту пронађу улазницу, са повратном авионском картом то задовољство ће их коштати најмање 4.000 евра…