Крст над Кремљом

У Америци је недавно умро митрополит Лавр (80), поглавар Руске цркве у изгнанству, заслужан за обнову веза, а потом и уједињење Цркве у изгнанству с Руском православном црквом (РПЦ) у Москви. Лавр је рођен годину дана после црквеног раскола (1927), као Василиј Шкурла, у Ладомирову, у тадашњој Чехословачкој. Са једанаест година се обрео у манастиру, а већ са осамнаест је био емигрант, избегао пред репресијом Совјета над црквом. Ипак, тешко је у себи носио терет тог процепа, и чим му се (2001, безмало пред сам крај живота) пружила прилика, прихватио је руку црквеног помирења понуђену из Москве.

Али државнички, повратак Цркве у егзилу под крило РПЦ Путинов је успех. Он је био тај који је у митрополиту Лавру уочио и учврстио вољу саговорника о уједињењу. И он је бдио над том успостављеном нити контакта, да је поједини други, мање одобровољени амерички Руси (а било их је) не би неким случајем пореметили. Како Лавра више нема, а Владимир Путин полази из Кремља, можда је прилика да се на то подсети. Преломни тренутак је био Путинов лични сусрет с „изгнаницима” 2003. у Њујорку, током председникове посете Америци – када је на њихову примедбу о (комунистичком) „безбожном режиму” уследила реплика да они управо разговарају „с председником који је верујући”, а да „тамо (у Москви) нема више безбожног режима”.

То је било тачно, бар по спољним манифестацијама. Али, помажући цркви, шеф Русије је за мисију имао и разлог више. Власт је изгарала у потрази за нечим дораслим празнини ослобођеног идејног простора. Подвлачећи чега у Москви више нема, Русима је требало рећи „чега има”. За то је Кремљу била потребна јака и уједињена црква. У одсуству било чега другог, када се „друго” или показало лажним или оспорено, црква је могла саопштити име Бога.

Руски бог

Шта је после Лењина могло бити руски бог? Запад је имао просперитет и слободе грађана. Али то није било и лице руског капитализма. Он је, напротив, обележен отимањем и нехуманошћу. У помоћ су прискочили теоретичари, с тезом да је демократија Русије неког посебног кова, те у њеном случају репрезент просперитета и слобода не може бити грађанин, већ држава. То се заправо показало допуном оног што је о истом имало да каже РПЦ, говорећи да изнад „људских права” постоје „интереси друштва”, тумачени државом и црквом. Важније од људских права су вера, морал, светиње и отаџбина, саопштила је црква.

Руски клерици одбацују концепт тзв. моралне аутономије и не сматрају Универзалну декларацију о људским правима универзалном, „с обзиром на то да је њен извор Запад”(митрополит Кирил, Десети светски сабор руског народа 2006). УН кажу, људска права су нешто природно и неотуђиво, што човеку припада рођењем. Са становишта РПЦ, права дарују бог или држава. Она нису неотуђива. Могу се ускратити или ограничити. „Слобода избора води у самоуништење и штети људском достојанству”, записано је у једном од докумената.

Католичке мисије

Овим и сличним тезама, РПЦ је више него заузела доктринарни пиједестал бивше КПСС, обревши се савезником Кремља, не само на „западном фронту”. У време припрема Русије за изборе (почетих још 2005) РПЦ се прихватила улоге најактивнијег помоћника власти, у настојању да се у њеном строју нађе лојално ангажована омладина. Заједнички су организоване идеолошке инструктаже комесара Наших и дебате типа „Православно питање и опасност ‘наранџасте револуције’ у Русији”.

Пробуђене сумње Кремља у офанзивне намере САД и НАТО-а одговарале су већ постојећим оптужбама РПЦ на рачун Ватикана, да шири католичке мисије и „лови душе” у руском простору. Режија „демократске револуције” у Украјини, помогнуте саветима и логистиком САД и Пољске, придодала је Патријаршији аргумент, у њеном већ постојећем спору са гркокатолицима западне Украјине. Два осећања спрела су се у једно, помажући да Кремљ и Патријаршија закључе да су у истом рову.

Ентузијасти у доказивању руских посебности верују да је Русија, кроз чврсту везу „патријарха и цара”, пронашла себе. Они ватренији урањају дубље и трагају за примерима у прошлости. Пре триста година, један од царева није се одлучивао да „без одобрења патријарха било сазове сенат, било почне рат или уведе царине”. Али то је епизода без срећног завршетка. Наишао је тренутак када је патријарх помислио да у Русији прва мора бити црква, а баш тог тренутка је и цар мислио на реформе у корист световне власти. После тога, патријарх је напустио Патријаршију, а цар остао да царује.

Дакле, доћи ће тренутак, и Русија ће дознати да слобода избора не прети уништењем људском роду. А онда ће одлучити и о комесарској активности цркве, у корист ствари небеских, колико и ових на земљи.