Што шареније то је свечаније

Зузана Золарек (71) од мајке је учила да шије, везе и плете. Гледала је како то вешто ради њена, самоука мама, баш онако како је пре ње то чинила и Зузанина бака. Књиге да се таква вештина пренесе су сувишне.

Данас је Зузана једна од малобројних жена у Селенчи, селу у јужнобачком округу, у општини Бач, која ручно израђује традиционалну словачку ношњу.

Уз широки осмех каже да њене вршњакиње у овом насељу, са већинским словачким становништво, такође знају тајне ручног рада, али да то чине само за децу, унуке, док она ради за друге.

– Није само потребно да знаш како, треба мало и талента, да се уклопе све те нијансе и – пуно времена. Али ја то волим. То је мој одмор, признаје. Када заврши обавезе по кући и у башти, прича док пребира по „брду” профирцаних подсукњи, уредно повешаних на чивилуцима, ужива да седне у омиљену фотељу, за машину и упосли прсте.

Пред њом су метри платна, разнобојна клупка конца и машта да осмисли шаре на пуфнастим сукњама, ручно плетеним зепама –папучицама, на бењама (блузама), прслуцима (штриканчок) и џемперићима (штрикањец).

Слој по слој – сукња

Словачка, најчешће називана „широка” или фодрошка сукња није нимало лака за израду и то илуструје скоро инжењерско Зузанино објашњавање како се модел слаже, од неколико делова.

Први је „рубач”– уска подсукња која се носи до тела. Потом се, такође од памучног платна, шију три беле сукње. Само за једну потребно је четири метра за горњи део и осам метара материјала за доњи – „фодру”, карнерасти део.

Следећа два слоја се шију од још више материјала. За четврту и последњу циговану сукњу која се некада шила од најфинијег кашмира, сомота одлазило је више од 11, 12 метара само у „фодрушку”.

На све њих потом се по порубу ушива папир хамер да би сукња стајала како треба. И шуштала док се хода и игра. Ту је обавезни део „рићало” – мекани уметак чија је функција да подигне, попут кринолине, задњи део сукње.

– Нема овде куће у којој се не чува ношња од наших старих и предаје са генерације на генерацију. Ја сам носила ону од маме, па сам је преправила за кћерку, онда за унуке али сам њима шила и нове. Праунуци од две и по године тек се спремам да израдим. Чим дође код мене одмах тражи сукњу – прича вредна Зузана.

Да ношња није само уредно сложена по ормарима и да се облачи тек пригодама већ да је део свакодневице у Селенчи, потврђује Виера Стрехарски, учитељица у пензији и водитељка Етносекције и кључарка Етномузеја. И Селенчанке које се могу видети у широким сукњама како журно на бициклу из центра села хитају у баште, да кувају ручак…

Школа и Музеј као чувари

– Негује се обичај да млада у недељу пре свадбе прошета селом, иде у цркву у посебној свадбеној ношњи чији је саставни део венац на глави. Прате је другарице, рођаке. Тога се млади не одричу. Последњих година за само венчање облаче модерну венчаницу, али шетња по селу није заборављена.

О чувању идентитета кроз материјално наслеђе говори се не само у породицама већ и у школи. У ОШ „Јан Колар”, како каже директорка и председница Савета месне заједнице Катарина Врабчењак, фолклор је једна од омиљених ваннаставних активности. Сва деца желе да играју – и играју. – Освајају награде, путују на смотре и никада немамо проблем са набавком костима, каже са осмехом, јер сви играчи, тачније ученици наступају у својим новим или наслеђеним од старијих.

Заинтересовани за богатство шареног света словачке колоритне ношње могу да зароне у поткровље сеоског Дома културе где се 17 година налази поставка Етномузеја. Настала као резултат рада три и по деценије Етносекције и Актива жена садржи експонате старе више до једног века, дароване од срца из домаћинстава Селенчана.

Кецеље, сукње, мараме, лутке обучене попут младе и младожење, завесе, девојачка спрема, али и преслице, разбој, посуђе, алат, фотографије са насмејаним лицима предака дочаравају како се некад живело у месту са око 3.000 становника.

Госпођа Виера спремна је да стрпљиво објасни да су некад омиљени мотиви били цвеће и воће, да су пре једног века постојале разлике у повезивању марама Словакиња евангелисткиња и Словакиња римокатолкиња, да су међу гостима Музеја били Мексиканци, Италијани, гувернери народних банака.