Дечји театар „Гето” враћа веру у живот на Космету
Косовска Митровица – Само неколико месеци од мартовских догађања 2004. године, када су страх, безнадежност и апатија завладали међу преосталим српским живљем на Косову и Метохији и када су најмлађе с првим мраком затварали иза несигурних капија, у Лапљем Селу, на Велику Госпојину, настао је Театар „Гето”.
Све је почело када је група гимназијалаца дошла код некадашњег студента филмске режије у Београду, у класи Живојина Павловића, студента продукције на Факултету драмских уметности, али и апсолвента књижевности, Зорана Ристића Ричија. Идеја је била само „да нешто лепо раде”. Од идеје до реализације мало је прошло, па је тако на Велику Госпојину, после „аудиције” у старом и руинираном Дому културе настао театар, симболичног назива. А, није да нису били у гету, као што су и сада, после 14 година, јер нико није нашао за сходно да им обезбеди адекватан простор, какав и доликује овом малом, али у души великом театру.
Нико им није понудио сталну финансијску помоћ, али, без обзира на све околности, глумци у „класи” Зорана Ристића опстају. Чак и онда, када пробе држе у хладним просторијама, ту у Дому културе где зими нема грејања. За проблем сви знају, али, нико неће да овој „дружини”, деци од пет до 18 година, помогне.
– Кроз „Гето” је за ових 14 година прошло више од стотину дечака и девојчица са целог Космета а данас их има више од двадесеторо. Иза себе имамо више од 30 премијера и више од сто репризних представа. Првенац нам је била „Лепотица и звер”, коју смо премијерно извели баш у Дому културе у Лапљем Селу, непуну годину од оснивања. Касније, с њом смо пропутовали не само сва места на Косову и Метохији, већ и многе градове у Србији, Босни и Херцеговини, Хрватској и Грчкој. Свуда смо топло дочекани и овацијама испраћени. Програмску оријентацију Театра креирају сви чланови, а примарна мисија и делатност нам је сценско уметничка. Негујемо уметнички израз намењен деци и омладини – прича за „Политику” Зоран Ристић Ричи, којег сва деца, како чујемо, доживљавају и као редитеља, али пре свега као неког ко је ту да их посаветује, да им помогне да реше ситан или мало мање ситан проблем. Једном речју, сви у групи осећају као да су другари.
Овај театар се сам издржава, а Ристић не жели да прича о томе да од деце никада ниједан динар није узео. Сналази се овај редитељ, којег сви уметнички кругови на Космету знају, и за превоз, костиме, сценографију, путовања, гостовања…
– Од самог почетка обраћали смо се свим релевантним институцијама у Београду. Од Министарства културе, до Канцеларије за Косово и Метохију. Никада нас нису ни одговора удостојили – наводи Ристић, подсећајући да је последњи пут био у Канцеларији за Косово и Метохију пре две године, са намером да им омогуће коришћење простора у Дому културе у Грачаници, где постоје две сцене и где има места за све који хоће да се баве културом и уметношћу.
– Једино за нас нема места – кратко каже, али и додаје да је Театар „Гето” једино позориште на свету које је „чардак ни на небу, ни на земљи”.
Иако их нико не подржава, одржава их воља за животом и стваралаштвом. Театар „Гето”, напомиње Ристић, слави живот, младост, слави љубав и наставља да промовише драмско стваралаштво за децу и младе.
– Срећан сам када у театар дођу млади, она деца која су почињала 2004. а сада су успешни и изнад свега добри људи. Поникли су овде, па иако их је пут одвео на разне стране, не заборављају своје прве глумачке кораке – наглашава овај ентузијаста, који је 1999. године напустио Београд где је студирао и вратио се на Косово, на земљу предака.
Са поносом наводи и да је највећи успех театра то што је створио Дечји фестивал позоришта под називом „Биберче”, који је први пут организован 2010. године у Штрпцу, две године касније у порти манастира Грачаница, трећи и четврти у реконструисаном Дому културе у Грачаници, а последњи у мају ове године, у Дому културе „Свети Сава” у Штрпцу, где су својевремено имали ватрено крштење.
Ипак, како би Театар „Гето” опстао, глумци овог позоришта за које нико не мари, кренули су да снимају спотове, рекламе и ТВ емисије за децу. Пре годину и по снимили су серијал од десет епизода под називом „Испеци, па реци”, о правилној употреби књижевног језика.
Понудили су серију једној српској ТВ кући на Косову и Метохији, али је одговор био: „То, нас не интересује!”
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


