Погубљење Максимилијана у делима Манеа

Користећи специјалне визуелне и аудио ефекте, чак специфичну анимацију попут оне употребљене у филму „Винсенту с љубављу”, нарочито кад се дочарава настанак Манеових слика, по замисли кустоскиња Роселе Фабијани и Андреине Контесе, посетилац пролази неколико сала у којима прво сазнаје све о Максимилијану.

Рођен у бечкој палати Шенбрун као други син Фрање Карла, аустријског надвојводе, у 22. години је именован за поморског официра. Био је врховни заповедник аустријске ратне морнарице до одласка у Мексико 1864. када су га тамошњи монархисти, уз потпору француског цара Наполеона III, прогласили царем Мексика. Његову власт су подржале поред Француске, Аустрија, Белгија и Шпанија, као и Римокатоличка црква. Међутим, САД нису признале ово политичко стање, већ су пружиле потпору свргнутом председнику Бениту Хуарезу и републиканцима који су 1867. заробили Максимилијана и 19. јуна га стрељали.

За време кратке владавине, Максимилијан је утицао на низ либералних политичких промена, укључујући управну реформу земље, проглашење религијских слобода, увођење општег права гласа без обзира на класне разлике. Забранио је израбљивање деце. Притисак САД је био толики да је Наполеон III повукао француску војску из Мексика, али је Макисмилијан одбио да сиђе са престола. После погубљења његово тело је било јавно изложено у катедрали у Керетеру све док Франц Јозеф, његов брат, није послао бојни брод „Новару” да га врати у Европу. И то прво у вољени Трст, који је Максимилијан одабрао за живот са белгијском принцезом Шарлотом. По његовој замисли, уз помоћ архитекте Карла Јункера, зидан је дворац Мирамаре, почев од 1856. године. Као поморски официр Максимилијан је једну од сала замка преуредио по узору на капетанску кабину са погледом на пучину, а као љубитељ ботанике утицао је да врт који се простире на неколико хектара буде величанствен.

Посетилац изложбе „Максимилијан & Мане – мултимедијални сусрет” после свих ових сазнања, предочених уз помоћ докумената, писама, фотографија, књига из владарске библиотеке, анимација, видео-снимака, улази у једну одају која асоцира на париски атеље Манеа, у којем сазнаје колико је славног сликара мучило погубљење Максимилијана, до те мере да је сликао више верзија. На првој људи у мексичкој одећи стрељају Макисмилијана, у другој су обучени у униформе које асоцирају на француску војску, где уметник показује кога сматра одговорним за овај чин и трећа приказује стрељачки вод у сличним униформама, али се царево лице не види у диму барута.

– Све ове верзије су биле цензурисане и нису изложене док је Мане био жив. Без обзира на то, јавност је ипак доста сазнала. Емил Зола је реаговао као Манеов пријатељ, Ђозуе Кардучи је написао оду „Мирамаре” о Максимилијановој трагедији, а Франц Лист је компоновао „Посмртни марш”. Од интелектуалаца до обичних људи, сви су разумели да је Наполеон III поставио младог Аустријанца на престо у Мексику, а онда га напустио и одбио сваку одговорност. За Манеа, Наполеон III јесте одговоран за Максимилијанов пад и то му је изгледало као да су француске трупе саме извршиле егзекуцију – саопштава нам аудио-водич изложбе детаље.

Пре 25 година у Националној галерији у Лондону била је приређена велика поставка посвећена једној јединој, баш овој Манеовој слици „Погубљење Максимилијана”. Изложене су све три верзије дела, прва која је стигла из Бостона, друга из Националне галерије Лондона и трећа из Манхајма. Ми их овог пута у Трсту видимо заједно само као анимацију која објашњава како су настајале и у чему се разликују. Занимљиво је да у Маневој архиви нема података о материјалима које је користио при раду на овим делима, нема исечака из новина, фотографија, грубих скица. До нашег времена допиру само три уља на платну, једна уљана скица, једна литографија и једна копија у форми цртежа. Чак су и реакције савременика, осим неколико појединачних, остале негде изгубљене и нажалост успешно цензурисане.

Изложба у Трсту се завршава у великој и светлој просторији, из које се опет види блиставо море, на које гледа некадашњи поморски официр и цар Максимилијан насликан на платну у природној величини, а ту је и његова фигура у бронзи. Представљене су и бројне литографије анонимних италијанских аутора које сведоче како је Макисмилијанов ковчег дочекао народ у Трсту и испратио га до коначишта у Бечу. Тако су се путем кустоске маште две даме мултимедијално сусрели Максимилијан и Мане, решени да нас подсете на људску, владарску и уметничку савест.