Потпис на (не)споразум

Потписивање Споразума о придруживању и стабилизацији (ССП) на крају ускршњих празника доноси Србији нешто лепо, али и нешто неочекивано. Чињеница да Србија и формално постаје придружени члан Европске уније јесте добра вест за грађане и српску привреду. Очекивања од ССП-а су велика и супротстављена, али жестоке домаће реакције терају на размишљање – је ли то благослов, или прерушено проклетство?

Споразум није ступио на снагу после потписивања, што значи да грађани Србије неће уживати у користима које он са собом носи све док „Младић не буде у авиону за Хаг”, како рече холандски шеф дипломатије Верхојген уочи Тадићевог слетања у Луксембург. Упркос свечаном чину потписивања, споразуму неће бити „удахнут живот” без испуњеног „хашког услова”. Зато још много тога треба урадити како се такво потписивање ССП-а не би претворило у – потписивање неспоразума са ЕУ.

Прави ССП, онакав какав су склопиле све друге земље, морао би Србији одмах да омогући трговинске погодности и коришћење европских средстава намењених придруженим чланицама ЕУ. Међутим, због условљавања Холандије, „српски ССП” је од скупа који је надгледао Ђелићево потписивање у Луксембургу, чим су камере угашене, а шампањац испијен – стављен „ван снаге”.

Тешко је избећи утисак да је церемонија уприличена да помогне неким политичким партијама у Србији на предстојећим изборима.

Бриселске званичнике, међутим, најмање занима што овакав „ни на небу ни на земљи” споразум у Србији изазива нове поделе и проблеме. Штавише, две трећине држава ЕУ које су признале Косово као самосталну државу сматраће да је Србија потписивањем споразума дала свој пристанак за мисију ЕУ на Косову. Можда су зато и европски и наши учесници на церемонији у Луксембургу избегавали да изговоре реч Косово, све док нису морали да одговарају на питања новинара.

Шеф мисије ЕУ на Косову Питер Фејт већ говори о Косову као о „сувереној држави” и тврди да ће Косово и Србија „једног дана бити две нове чланице ЕУ” пошто прво „поправе међусобне односе”, јер би била „велика грешка примити (у ЕУ) две нове чланице које су у спору”.

Фејтове тврдње упућују на закључак да ће спор између ЕУ и Србије потрајати због „вета” на почетак важења ССП-а, па ће сваки споразум између Брисела и Београда, док се та питања не реше, бити подложан различитим интерпретацијама и новим неспоразумима.

То не значи да Србија мора да се одрекне своје европске будућности, напротив. Србија би сама морала да убрзано преузима европске стандарде, поносна на чињеницу да је одувек била део Европе и да инсистирањем на свом интегритету брани европске вредности. Стога ће даљи пут Србије ка пуноправном чланству у ЕУ бити напоран, тежи него што га је иједна друга земља прешла. А да би био успешан, политичари у ЕУ и Београду морали би да схвате да се добри односи не граде на подијуму за потписивање нових неспоразума, него кроз потписивање пуноважних уговора.