Potpis na (ne)sporazum

Potpisivanje Sporazuma o pridruživanju i stabilizaciji (SSP) na kraju uskršnjih praznika donosi Srbiji nešto lepo, ali i nešto neočekivano. Činjenica da Srbija i formalno postaje pridruženi član Evropske unije jeste dobra vest za građane i srpsku privredu. Očekivanja od SSP-a su velika i suprotstavljena, ali žestoke domaće reakcije teraju na razmišljanje – je li to blagoslov, ili prerušeno prokletstvo?

Sporazum nije stupio na snagu posle potpisivanja, što znači da građani Srbije neće uživati u koristima koje on sa sobom nosi sve dok „Mladić ne bude u avionu za Hag”, kako reče holandski šef diplomatije Verhojgen uoči Tadićevog sletanja u Luksemburg. Uprkos svečanom činu potpisivanja, sporazumu neće biti „udahnut život” bez ispunjenog „haškog uslova”. Zato još mnogo toga treba uraditi kako se takvo potpisivanje SSP-a ne bi pretvorilo u – potpisivanje nesporazuma sa EU.

Pravi SSP, onakav kakav su sklopile sve druge zemlje, morao bi Srbiji odmah da omogući trgovinske pogodnosti i korišćenje evropskih sredstava namenjenih pridruženim članicama EU. Međutim, zbog uslovljavanja Holandije, „srpski SSP” je od skupa koji je nadgledao Đelićevo potpisivanje u Luksemburgu, čim su kamere ugašene, a šampanjac ispijen – stavljen „van snage”.

Teško je izbeći utisak da je ceremonija upriličena da pomogne nekim političkim partijama u Srbiji na predstojećim izborima.

Briselske zvaničnike, međutim, najmanje zanima što ovakav „ni na nebu ni na zemlji” sporazum u Srbiji izaziva nove podele i probleme. Štaviše, dve trećine država EU koje su priznale Kosovo kao samostalnu državu smatraće da je Srbija potpisivanjem sporazuma dala svoj pristanak za misiju EU na Kosovu. Možda su zato i evropski i naši učesnici na ceremoniji u Luksemburgu izbegavali da izgovore reč Kosovo, sve dok nisu morali da odgovaraju na pitanja novinara.

Šef misije EU na Kosovu Piter Fejt već govori o Kosovu kao o „suverenoj državi” i tvrdi da će Kosovo i Srbija „jednog dana biti dve nove članice EU” pošto prvo „poprave međusobne odnose”, jer bi bila „velika greška primiti (u EU) dve nove članice koje su u sporu”.

Fejtove tvrdnje upućuju na zaključak da će spor između EU i Srbije potrajati zbog „veta” na početak važenja SSP-a, pa će svaki sporazum između Brisela i Beograda, dok se ta pitanja ne reše, biti podložan različitim interpretacijama i novim nesporazumima.

To ne znači da Srbija mora da se odrekne svoje evropske budućnosti, naprotiv. Srbija bi sama morala da ubrzano preuzima evropske standarde, ponosna na činjenicu da je oduvek bila deo Evrope i da insistiranjem na svom integritetu brani evropske vrednosti. Stoga će dalji put Srbije ka punopravnom članstvu u EU biti naporan, teži nego što ga je ijedna druga zemlja prešla. A da bi bio uspešan, političari u EU i Beogradu morali bi da shvate da se dobri odnosi ne grade na podijumu za potpisivanje novih nesporazuma, nego kroz potpisivanje punovažnih ugovora.