„Еутопија” и „Личне географије”

Бродићи од папира плове морем. У њима мигранти траже спас. Једни имају срећу да се искрцају и наставе своју руту бежећи из ратом захваћене домовине, а многи од њих нажалост страдају.

На који начин мигрантска криза кроји слику Европе, на уметнички начин приказао је Игор Бошњак, аутор изложбе „Еутопија” која је представљена у Ликовној галерији Културног центра Београда.

Публика је добила шансу да учествује у мапирању карте маркерима, а пре тога могла је да погледа и видео-запис у коме аутор говори како Европа данас постаје нешто друго.

– Филм приказује Европу као самодовољни облик постојања, као измаштано острво Еутопија, које ће ускоро постати регион самоограничења у психолошком смислу – каже Бошњак.

Он појашњава да има нешто врло узнемирујуће у томе како ми данас доживљавамо Европу.

– Овај видео је моја пројекција идеје Европе. Уверен сам да нам је Европа потребнија сада него икад. Замислите свет без ње. Преостала би само два пола – Америка са својим бруталним неолиберализмом и такозвани азијски капитализам, са својим ауторитарним политичким структурама. Изгубили бисмо највреднији део европског наслеђа, где демократија и слобода подразумевају колективну активност. Највећа претња Европи је њена инертност, повлачење у културу апатије – закључује аутор.

Игор Бошњак рођен је у Сарајеву. Дипломирао је сликарство на Академији ликовних уметности у Требињу, где је запослен као професор.

Посетиоци су имали прилику да у галерији „Подрум” КЦБ-а посете и изложбу „Личне географије” седам интернационалних уметница. Радове су представиле Ана Хофнер, Ангела Мелитопулос, Ангелика Леви, Лана Чмајчанин, Тереса Мулет, Виргинија Вилаплана и Јара Хаскијел.

Оне износе своје микроисторије, проблеме сећања и заборава који су у вези са њиховим пореклом. Истражују начине суочавања са траговима прошлости који се уписују у пејзаже, психу и тело. Од југоисточне Европе до Јужне Америке намера је да се територије размотре као географски и емоционални простори и сценографије за преношење сећања.

Визуелни есеји баве се расељавањем и миграцијама, насиљем и ратовима. Фокус поставке је на стратегијама преживљавања и на просторима бола који су уједно и места отпора, наде и емпатије солидарности.