Амбасадор поносан на надимак „Сељак”

Да ће дипломатија бити његов живот, Живадин Јовановић је знао још од малих ногу. Веровао је у своје способности када се пријавио на конкурс за пријем у дипломатију велике Југославије далеке 1964. године, где је своје место под сунцем тражило још око 2.000 кандидата, од Вардара до Триглава. После безбедоносних и здравствених провера, после пријемног испита посао је добило свега тридесет кандидата, и међу њима је био Жика Јовановић. У тој генерацији и у тадашњем Дипломатском сектору иностраних послова само о једном колеги је колала прича да је примљен преко везе. Тачно или не, тек се са временом испоставило да се радом афирмисао као један од бољих професионалаца из те класе.

Живадин Јовановић је рођен 1938. године у Опарићу, основну школу је завршио у Драгову, гимназију у Јагодини, а дипломирао је на Правном факултету у Београду 1961. Три године касније почиње његова богата дипломатска каријера, која је крунисана функцијом министра иностраних послова Југославије од 1998. до 2000. године.

Међународна арена

Критичари његовог рада потенцирају његов надимак „Жика Сељак”, на шта се Јовановић слатко насмеје. Каже да му прија тај надимак, јер је синоним за неизвештаченост, постојаност, природну интелигенцију брушену непогодама и тегобним радом. Када би неко од пријатеља из града хтео да га исмеје тим епитетом, одговорa му – нека се не секира што немају сви привилегију да су рођени на селу. С поносом истиче да је много тога корисног и за дипломатију битног понео управо из родног Опарића.

– У Опарићу одржавам очевину. Уживам у воћњаку, башти, покошеној трави дворишта, у сусретима са „исписницима”. Боравак на селу и рад у природи користе унутрашњој равнотежи, коју град зна да наруши непрекидним тензијама, трком за обавезама... Уосталом, човек је прво природа, а потом друштво – каже Јовановић.

Бивши министар иностраних послова СР Југославије тврди да су добре дипломате увек поштоване.

– У тој међународној арени слабо помажу одликовања, признања, чинови, партијске или друге функције које дипломате понесу из своје у земљу пријема. Дипломатско тржиште признаје специфичне квалитете релевантне за међународне односе – економске, политичке, безбедносне, технолошке, културне и друге. Невероватно је како се новајлији у дипломатском кору за само месец или два по доласку на дужност у земљу пријема искристалише „цена”, односно, место које му припада. Oнај ко користи саговорнику поузданим информацијама и идејама може рачунати на узвраћање и корист –истиче Јовановић.

Посао без радног времена

Дипломатија је, каже наш саговорник, par excellence државна служба, али није чиновнички посао са одређеним радним временом, фиксираним дневним, недељним одморима, празницима. Током партије тениса, одласка на плажу или фарму за викенд често се лакше и боље заврше неки дипломатски послови, него у формалним пријемом код министра у радно време.

Добре дипломате треба да буду и људи такта, стрпљења и културних манира. Ничим да се не размећу. Иако много тога знају, не журе да засене, импресионирају на први поглед, да освоје туђу пажњу или време. Надобудност, ексцентричност, самозаљубљеност и претерана самоувереност нису особине препоручљиве у дипломатији.

– Добар дипломата не оптерећује шифру амбасаде нашироко објашњавајући свом министарству спољних послова зашто се десило нешто што се десило, већ иде испред тога: извести шта се припрема и дешава, па сагледава како се то може одразити на интересе Србије и предлаже мере и спречава могуће штетне последице. Добар дипломата се не хвали свом Министарству како су му цела влада, Парламент и државни врх земље пријема наклоњени, да код свих има 24 сата дневно отворена врата, а када из Београда добије инструкцију да уручи хитну поруку или изврши интервенцију права врата и нивои су затворени због одсуства, болести, преоптерећености или других „оправданих” разлога – открива тајне ове професије Јовановић.

Каже да није лако оценити из које државе дипломате најбоље бране боје своје државе. Амбасадори западних земаља, Русије, Кине и Индије чине се најспособнијима. Западњаци имају савршену организацију и методологију рада, али дипломате са истока су боље мотивисане и пожртвованије, што је, верује, последица циљева спољних политика.

Случај је хтео да је имао добре односе са британским дипломатама, а прочитао је и доста књига њихових аутора о овом послу. Од њих се може пуно научити.

– Током једне паузе у преговорима Милошевић–Холбрук приметио сам да Холбрук држи документ британске обавештајне службе МИ-6. На питање зашто се не служи информацијама ЦИА одговорио је – зато што су САД најмоћније и користе све што је најбоље – присећа се Јовановић.

Дуже од пет година био је амбасадор у Анголи, великој и богатој земљи чији је народ много пропатио, посебно током дугогодишњег грађанског, сепаратистичког рата подстицаног са Запада. Анголци су били и остали велики пријатељи Србије. То је једина земља на свету у којој Србија, односно, „Нафтагас”, сада српско-руска компанија, има концесије у нафти. Српска нафта, дакле, већ 35 година непрекидно стиже и из Анголе.

Наш саговорник каже како је некада одлазак у дипломатску службу друге земље највише личио на прекоманду у војсци. Није било изволевања, поготово за млађе дипломате. Он сам у дипломатију је дошао директно из ЈНА, из Школе резервних официра у Билећи. На пријемном и државном испиту полагао је испит из руског језика, а на прву службу у иностранству упутили су га у Торонто, као вицеконзула. Када је успут приговорио да је чудно да њега са познавањем руског шаљу у Канаду, а да колегу са знањем енглеског шаљу у Русију, кадровик је кратко реаговао – ништа због тога, млад си, брзо ћеш научити енглески. Био је у праву.

Лично усавршавање

Искуство из дипломатије је искористио за лично усавршавање. У Канади је заволео скијање и клизање, у чему је уживао све док није „прескочио седму деценију одрастања”. У Кенији и источној Африци практиковао је сафари туре од Цаво парка и Рифт Валија до Килиманџара и кратера Нгоро Нгоро. У Анголи је почео да пије сува бела вина као аперитив, што и даље практикује.

Да ли дипломата иде у пензију, зависи од личности. Каже да се осећа пријатно кад види колико његових колега, дипломата у пензији, данас пише и иступа у медијима, објављује књиге, учествује на конференцијама, путује по свету... Јовановић сада и сам пише о спољној политици, мултиполаризацији, кинеској иницијативи „Појас и пут”, решавању статуса Косова, хаосу у ЕУ, изворима угрожавања мира. Пре две године учествовао је у оснивању Центра за истраживање повезивања на Путу свиле, који је партнер бројним удружењима у Европи, Кини и другим деловима. Ова иницијатива, сматра он, омогућава Србији да свој геополитички положај, „кућу насред друма”, први пут у историји претвори у важан фактор развоја. Поред тога, волонтира и у хуманитарној организацији „Расејање за матицу”, која је само за санирање поплава у Србији и Републици Српској обезбедила преко милион евра. Са Клубом генерала и адмирала Србије и више других независних, непрофитних удружења припрема међународно обележавање двадесете годишњице агресије НАТО на Србију марта следеће године.

Српска дипломатија данас

– У октобру ће бити 18 година откако не радим у државној дипломатији и не бих хтео да конкретније коментаришем рад данашње српске дипломатије. Зато могу да дам само неколико принципијелних напомена: прва, да дипломатија, у принципу, функционише ритмом и квалитетом функционисања државног система, као целине; друга, да је професионална дипломатија европски и стандард сваке модерне државе, а да партитократија наноси немерљиву штету – примећује Јовановић.

Још подсећа – и да би дипломатија радила нормално, потребна је дугорочна стратегија спољне политике Србије. Ово утолико пре што Србија има око 30 различитих стратегија, али не и за спољну политику, па је преко потребно да скупштина усвоји такву стратегију.