Ambasador ponosan na nadimak „Seljak”

Da će diplomatija biti njegov život, Živadin Jovanović je znao još od malih nogu. Verovao je u svoje sposobnosti kada se prijavio na konkurs za prijem u diplomatiju velike Jugoslavije daleke 1964. godine, gde je svoje mesto pod suncem tražilo još oko 2.000 kandidata, od Vardara do Triglava. Posle bezbedonosnih i zdravstvenih provera, posle prijemnog ispita posao je dobilo svega trideset kandidata, i među njima je bio Žika Jovanović. U toj generaciji i u tadašnjem Diplomatskom sektoru inostranih poslova samo o jednom kolegi je kolala priča da je primljen preko veze. Tačno ili ne, tek se sa vremenom ispostavilo da se radom afirmisao kao jedan od boljih profesionalaca iz te klase.

Živadin Jovanović je rođen 1938. godine u Opariću, osnovnu školu je završio u Dragovu, gimnaziju u Jagodini, a diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1961. Tri godine kasnije počinje njegova bogata diplomatska karijera, koja je krunisana funkcijom ministra inostranih poslova Jugoslavije od 1998. do 2000. godine.

Međunarodna arena

Kritičari njegovog rada potenciraju njegov nadimak „Žika Seljak”, na šta se Jovanović slatko nasmeje. Kaže da mu prija taj nadimak, jer je sinonim za neizveštačenost, postojanost, prirodnu inteligenciju brušenu nepogodama i tegobnim radom. Kada bi neko od prijatelja iz grada hteo da ga ismeje tim epitetom, odgovora mu – neka se ne sekira što nemaju svi privilegiju da su rođeni na selu. S ponosom ističe da je mnogo toga korisnog i za diplomatiju bitnog poneo upravo iz rodnog Oparića.

– U Opariću održavam očevinu. Uživam u voćnjaku, bašti, pokošenoj travi dvorišta, u susretima sa „ispisnicima”. Boravak na selu i rad u prirodi koriste unutrašnjoj ravnoteži, koju grad zna da naruši neprekidnim tenzijama, trkom za obavezama... Uostalom, čovek je prvo priroda, a potom društvo – kaže Jovanović.

Bivši ministar inostranih poslova SR Jugoslavije tvrdi da su dobre diplomate uvek poštovane.

– U toj međunarodnoj areni slabo pomažu odlikovanja, priznanja, činovi, partijske ili druge funkcije koje diplomate ponesu iz svoje u zemlju prijema. Diplomatsko tržište priznaje specifične kvalitete relevantne za međunarodne odnose – ekonomske, političke, bezbednosne, tehnološke, kulturne i druge. Neverovatno je kako se novajliji u diplomatskom koru za samo mesec ili dva po dolasku na dužnost u zemlju prijema iskristališe „cena”, odnosno, mesto koje mu pripada. Onaj ko koristi sagovorniku pouzdanim informacijama i idejama može računati na uzvraćanje i korist –ističe Jovanović.

Posao bez radnog vremena

Diplomatija je, kaže naš sagovornik, par excellence državna služba, ali nije činovnički posao sa određenim radnim vremenom, fiksiranim dnevnim, nedeljnim odmorima, praznicima. Tokom partije tenisa, odlaska na plažu ili farmu za vikend često se lakše i bolje završe neki diplomatski poslovi, nego u formalnim prijemom kod ministra u radno vreme.

Dobre diplomate treba da budu i ljudi takta, strpljenja i kulturnih manira. Ničim da se ne razmeću. Iako mnogo toga znaju, ne žure da zasene, impresioniraju na prvi pogled, da osvoje tuđu pažnju ili vreme. Nadobudnost, ekscentričnost, samozaljubljenost i preterana samouverenost nisu osobine preporučljive u diplomatiji.

– Dobar diplomata ne opterećuje šifru ambasade naširoko objašnjavajući svom ministarstvu spoljnih poslova zašto se desilo nešto što se desilo, već ide ispred toga: izvesti šta se priprema i dešava, pa sagledava kako se to može odraziti na interese Srbije i predlaže mere i sprečava moguće štetne posledice. Dobar diplomata se ne hvali svom Ministarstvu kako su mu cela vlada, Parlament i državni vrh zemlje prijema naklonjeni, da kod svih ima 24 sata dnevno otvorena vrata, a kada iz Beograda dobije instrukciju da uruči hitnu poruku ili izvrši intervenciju prava vrata i nivoi su zatvoreni zbog odsustva, bolesti, preopterećenosti ili drugih „opravdanih” razloga – otkriva tajne ove profesije Jovanović.

Kaže da nije lako oceniti iz koje države diplomate najbolje brane boje svoje države. Ambasadori zapadnih zemalja, Rusije, Kine i Indije čine se najsposobnijima. Zapadnjaci imaju savršenu organizaciju i metodologiju rada, ali diplomate sa istoka su bolje motivisane i požrtvovanije, što je, veruje, posledica ciljeva spoljnih politika.

Slučaj je hteo da je imao dobre odnose sa britanskim diplomatama, a pročitao je i dosta knjiga njihovih autora o ovom poslu. Od njih se može puno naučiti.

– Tokom jedne pauze u pregovorima Milošević–Holbruk primetio sam da Holbruk drži dokument britanske obaveštajne službe MI-6. Na pitanje zašto se ne služi informacijama CIA odgovorio je – zato što su SAD najmoćnije i koriste sve što je najbolje – priseća se Jovanović.

Duže od pet godina bio je ambasador u Angoli, velikoj i bogatoj zemlji čiji je narod mnogo propatio, posebno tokom dugogodišnjeg građanskog, separatističkog rata podsticanog sa Zapada. Angolci su bili i ostali veliki prijatelji Srbije. To je jedina zemlja na svetu u kojoj Srbija, odnosno, „Naftagas”, sada srpsko-ruska kompanija, ima koncesije u nafti. Srpska nafta, dakle, već 35 godina neprekidno stiže i iz Angole.

Naš sagovornik kaže kako je nekada odlazak u diplomatsku službu druge zemlje najviše ličio na prekomandu u vojsci. Nije bilo izvolevanja, pogotovo za mlađe diplomate. On sam u diplomatiju je došao direktno iz JNA, iz Škole rezervnih oficira u Bileći. Na prijemnom i državnom ispitu polagao je ispit iz ruskog jezika, a na prvu službu u inostranstvu uputili su ga u Toronto, kao vicekonzula. Kada je usput prigovorio da je čudno da njega sa poznavanjem ruskog šalju u Kanadu, a da kolegu sa znanjem engleskog šalju u Rusiju, kadrovik je kratko reagovao – ništa zbog toga, mlad si, brzo ćeš naučiti engleski. Bio je u pravu.

Lično usavršavanje

Iskustvo iz diplomatije je iskoristio za lično usavršavanje. U Kanadi je zavoleo skijanje i klizanje, u čemu je uživao sve dok nije „preskočio sedmu deceniju odrastanja”. U Keniji i istočnoj Africi praktikovao je safari ture od Cavo parka i Rift Valija do Kilimandžara i kratera Ngoro Ngoro. U Angoli je počeo da pije suva bela vina kao aperitiv, što i dalje praktikuje.

Da li diplomata ide u penziju, zavisi od ličnosti. Kaže da se oseća prijatno kad vidi koliko njegovih kolega, diplomata u penziji, danas piše i istupa u medijima, objavljuje knjige, učestvuje na konferencijama, putuje po svetu... Jovanović sada i sam piše o spoljnoj politici, multipolarizaciji, kineskoj inicijativi „Pojas i put”, rešavanju statusa Kosova, haosu u EU, izvorima ugrožavanja mira. Pre dve godine učestvovao je u osnivanju Centra za istraživanje povezivanja na Putu svile, koji je partner brojnim udruženjima u Evropi, Kini i drugim delovima. Ova inicijativa, smatra on, omogućava Srbiji da svoj geopolitički položaj, „kuću nasred druma”, prvi put u istoriji pretvori u važan faktor razvoja. Pored toga, volontira i u humanitarnoj organizaciji „Rasejanje za maticu”, koja je samo za saniranje poplava u Srbiji i Republici Srpskoj obezbedila preko milion evra. Sa Klubom generala i admirala Srbije i više drugih nezavisnih, neprofitnih udruženja priprema međunarodno obeležavanje dvadesete godišnjice agresije NATO na Srbiju marta sledeće godine.

Srpska diplomatija danas

– U oktobru će biti 18 godina otkako ne radim u državnoj diplomatiji i ne bih hteo da konkretnije komentarišem rad današnje srpske diplomatije. Zato mogu da dam samo nekoliko principijelnih napomena: prva, da diplomatija, u principu, funkcioniše ritmom i kvalitetom funkcionisanja državnog sistema, kao celine; druga, da je profesionalna diplomatija evropski i standard svake moderne države, a da partitokratija nanosi nemerljivu štetu – primećuje Jovanović.

Još podseća – i da bi diplomatija radila normalno, potrebna je dugoročna strategija spoljne politike Srbije. Ovo utoliko pre što Srbija ima oko 30 različitih strategija, ali ne i za spoljnu politiku, pa je preko potrebno da skupština usvoji takvu strategiju.