Повезивање ЕУ и Москве

Политичка елита у Србији минулих месеци својим бирачима непрекидно пласира тврдњу да гласањем за њих гласају или за Европску унију или за Русију. ЕУ и највећа држава на свету представљени су српској јавности као две супротстављене стране иако су у реалности, односно изван фантазија српских политичара, њихове везе и сарадња све чвршћи и бољи.

Премда је прошлогодишњи оштар говор руског председника Владимира Путина на конференцији о безбедности у Минхену многе аналитичаре навео на закључак како се између Истока и Запада поново спрема неки нови хладни рат, Путинов недавни говор и учествовање на Самиту НАТО у Букурешту доказују да је хладноратовско надметање бачено у историју а да на сцену ступа економска борба.

Моћ Русије није порасла у последњих осам година само зато што су цене енергената вртоглаво скочиле, већ и због чињенице да је Путин схватио да је економија много убојитије политичко оружје него хиљаде бојевих главе. Богатим нуклеарним арсеналом располагао је и Борис Јељцин, али га је економско посрнуће Русије чинило знатно слабијим фактором у међународним односима.

Путин је схватио да су енергенти и економски продор много убојитији, тако да је јачањем руске економије и постизањем тога да из Русије стиже 40 одсто енергетских потреба држава ЕУ, успео да створи јаку карту у политичко-економском „покеру”. Овај економски „џокер” омогућио је руској дипломатији да са лакоћом убеди француске и немачке партнере да се као чланице НАТО заложе за замрзавање приласка Украјине овој алијанси. Тако су примедбе да су државе ЕУ пиони у америчким рукама „угушене” руским гасом.

Русија и ЕУ, ипак, нису у потпуности концентрисане на развој својих односа, а део узрока за то лежи у чињеници да обе пролазе кроз период дубоких промена. Док ЕУ, са једне стране, није успела да донесе Устав, Русија, с друге стране, решава озбиљне унутрашње проблеме.

Упркос томе што је у Унији медијска слика Русије и њеног политичког система углавном негативна, Русија је за ЕУ главна дестинација за бизнис. Унија из године у годину учвршћује своју улогу једног од најзначајнијег трговинског партнера Русије, при чему је двадесетседморици Русија трећи по реду највећи трговински партнер, после САД и Кине.

Политичка реторика и економски интереси се у реалном свету често не поклапају, тако да критике немачке канцеларке Ангеле Меркел на рачун руске демократије и поштовања људских права не спречавају Немачку да настави сарадњу на изградњи гасовода или са узајамним и често, како аналитичари кажу, нетранспарентним инвестицијама између „Гаспрома” и „Еон Рургаса”. Пре свега захваљујући гасу, Русија је као најзначајније партнере из ЕУ „везала” Немачку, Италију, Француску, Велику Британију, Пољску и Финску.

Осим на економском, Брисел и Москва често су и на политичком плану имали заједничке позиције, између осталог, на залагању да се ојача улога Уједињених нација.

Према речима Фрејжера Камерона, директора Центра ЕУ-Русија, Русија поприлично подржава позиве да се ојачају и реформишу међународне мултилатералне институције.

„Сматрам да је веома мудро што су Руси подржали чешког кандидата да буде следећи председник Међународног монетарног фонда супротстављајући се француском кандидату Доминику Штраус-Кану. Мислим да морамо да покушамо да потражимо и изнађемо подручја сарадње са Русима, како у мултилатерали, тако и по појединачним темама, било да су оне тероризам, оружје за масовно уништење или заштита животне средине. Требало би да пронађемо што је више могуће заједничког”, рекао је Камерон за интернет портал „Еурактив”, примећујући да би државе ЕУ требало да наступају заједно, а не појединачно.

Према његовим речима, Русија, попут Кине и САД, користи правило „завади па владај”, тако да је на државама ЕУ да се уједине у заједнички фронт и тиме појачају своју преговарачку позицију као тржиште са 500 милиона становника.

Да ће везе ЕУ и Русије још више очврснути, према појединим аналитичарима, сведочи и долазак на власт либералног Дмитрија Медведева. Према оцени експерта за Русију Томаса Кунцеа, из Фондације Конрад Адеануер из Берлина, Медведев неће бити Путинова марионета, при чему је он много више „на линији” са Европом. Осим тога, Медведев је код Европљана побрао симпатије речима да ће се залагати за модернизацију економије кроз ојачавање такозваних „Четири И” – институције, инфраструктура, иновације и инвестиције.

Поједини аналитичари се питају да ли ће Медведев бити успешан као Путин будући да неће бити лако наставити раст руске економије, као и шта ће евентуално променити у економској политици Русије. Пред Медведевим су многи изазови, од тога како наставити економски раст до тога како децентрализовати економију, али и економски бољитак.

Анализе на ове теме, као и различита мишљења о руско-европским везама чуће се од 14. до 16. маја у Риму на дебатама Четвртог економског форума Европа – Русија, у организацији Института за источне студије из Варшаве и Италијанског института за студије о међународној политици из Милана, при чему је „Политика” један од медијских партнера овог Форума (www.forum-ekonomiczne.pl).