Дах другачијег

Протекла година је скршила у парампарчад критичарску флоскулу по којој опадање књижевне периодике и њеног утицаја у Србији онемогућава појаву младих песника. У години која је потврдила да је лирика и даље централни жанр у српској белетристици, јер су књиге између осталих објавили и Борислав Радовић, Милутин Петровић, Душко Новаковић, Новица Тадић, Радмила Лазић, Марија Шимоковић, Војислав Карановић, Александар Лукић, Дејана Николић, Ненад Јовановић... појавио се низ књига младих и врло младих песника чија је свежина унела у савремену српску књижевност дах новог, другачијег а веома доброг певања.

Идући на прескок и без крутих репера, рекао бих да су у Првој књизи Матице српске објављена чак три изврсна првенца. Индивидуални таленти су оно што их разликује, а интимни дијалог са транзиционим добом оно што их повезује. Мислим на Ручак за сто динџи Биљане Стајић и збирку Жељка Митића Неонска несаница. Митић је грубљи и опорији, Стајићева духовитија. Бојан Самсон, трећи из колекције, у књизи Superblues, тежи игривом, језички провокативном грађењу песме, при чему нису наодмет ни речи и идеје пријатеља.

Уз овај Матички део, добро се уклапа неколико младих песника из Панчева. Пројектном књигом 1871. Дејан Чанчаревић наставља стазом којом је понирао у Гравитацији, критички сагледавајући друштвену стварност и генерацијске заблуде. Још тврђа у таквом поетизму је његова суграђанка Драгана Младеновић, која се у сваком новом пројекту, па и у Асоцијалном програму, мења, успешно распаљујући пламен властитог револта. Јасмина Топић, трећа у низу младих песника из града на Тамишу, у Тихој обнови лета, склонија је медитативнијој поезији, с изразитом наративношћу, која истовремено промишља искуство младости на измаку и поетика с којима је у дијалогу (Христић, Новаковић...).

Појава одличне библиотеке Исток-Запад у Зајечару, за коју је заслужан песник Саша Јеленковић, омогућила је да на песничку сцену протекле године ступе Јелена З. Богавац, позната до сада по својим драмама, и Марија Поповић. Богавчева је у књизи Мама тата сунце сестра и ја по свом непосредном и свежем урбаном неореализму тематски и формално блиска интенцијама поезије колегинице Милене Марковић, док је Марија Поповић у Белом путовању склона херметичнијем и пиктуралнијем грађењу песничке стварности. Ако књигама дaма додамо и Утопијице Милена Алимпијевића, схватићемо да су се Зајечар и његова градска библиотека брзо приближили и придружили пројекту иза којег стоји библиотека у Краљеву.

Као и раније, у краљевачкој едицији, коју потписује Живорад Недељковић, има места за млађе песнике, па су уз Ненада Јовановића и Томислава Маринковића, ту своје књиге објавили Петар Милорадовић, Колонија, и Милош Петковић, Без великих речи. Милорадовић је за битну нијансу лиричнији но пре, а Петковић је успео да у минималистичком концепту пронађе дискретне језичке корелативе властитог осећања света. 

Београдски „Рад” је објавио књигу лирске прозе Мише Пасујевића За воланом, коју песник назива малим романом о смрти, али која функционише као колекција лирских проза, са више-мање присутном фабулацијом, где се проблеми путовања и брзине јављају као централни интерес Пасујевићевог лирског света. Реч је о врло интересантној књизи, даљој потврди песниковог вансеријског талента. Београдска „Просвета” је, пак, уз одличну књигу Данице Вукићевић, објавила и једнако успешну књигу Енеса Халиловића Листови на води, која импонује смисаоном зрелошћу на дубоком трагу александријског писма.

Коначно, појавиле су се и књиге младих песника који крећу од снажног ослонца на дела из одабране традиције. Наталија Марковић у Киберлабораторији, можда најпретежније, креће од искустава руске авангарде, а Синиша Туцић у Новим домовинама, рекапитулира медијске трансверзале актуелног света, полазећи од базног, хуморног постмодернизма Војислава Деспотова. Иако од њих за нијансу старија, Владислава Војнович у Ловцу на гриње исписује стихове који никог не остављају равнодушним, било да се иронијски бави властитом породичном свакодневицом, или да из индивидуалне перспективе сагледава проблеме актуелног доба. Кроз само две књиге она је успела да се вине у ред најинтересантнијих наших песникиња.

Ако би се тражиладоминантнатенденција међу младим песницима, онакоја превазилази оквире настојања прошлих генерација, видео бих је употреби да се релативно сировим, „необрађеним” сликама из интимног окружења сведочи о несигурности субјекта у српском друштву захваћеном дивљим струјама транзиције.