Хемингвеј у Паризу

Скуп у Паризу, међутим, надилази искуства са конференције о Хемингвејевом делу у Чикагу 2016. године, у сваком смислу – статистичком, организационом, културолошком и књижевном. Овога пута, у амфитеатру Richelieu на Сорбони Тери Иглтон говорио је о модернизму као последњем отпору масовној култури, а Адам Гопник о разлозима због којих је Хемингвеј и данас жив аутор. Гопник је уверен да од Хемингвеја још увек можемо да „крадемо” јер нас је управо он научио да је мање више. Моћ Хемингвејевог описивања није у једноставности како се то обично мисли, већ у мистерији и енигматском подтексту у чијем су сталном фокусу задовољства овога света и судбина људског постојања. Хемингвејеве приче jeсу унеколико фикционализована сведочења о временима, местима, споменицима или људима. Извесно је да оне обухватају и сопствену будућност, а нашу садашњост, зато што пола века или век касније указују на мотиве романтизације глади, манипулације књижевне легенде и опасности свакојаке поларизације.

У прелепом салону Gustave Eiffel, Валери Хемингвеј, ауторка књиге „Трчећи са биковима: мој живот са Хемингвејевима”, говорила је, као и много пута до сада, о свом приватном и професионалном односу са Хемингвејем и несебично споменула толико тога. Наиме, од када га је са својих 18 година први пут упознала у Шпанији радећи као новинар, Валери је постала свесна његове невероватно снажне личности, велике моћи убеђивања и чињенице да су се сви увек утркивали да буду у његовом друштву. Убрзо, Валери Хемингвеј добија прилику да ради на његовим тзв. париским рукописима од којих три године после Хемингвејеве смрти настаје „Покретни празник”. Док се истовремено сећао својих младићких дана у Паризу, Хемингвеј је увек, подвукла је ова шармантна дама, живео у садашњости и желео да своју уметност живљења и уживања пренесе на друге.

Амерички универзитет и библиотека у Паризу отворили су врата свима онима који су се окупили да и дословно певају Хемингвеју у част. Питам се да ли би иједан други амерички писац данас могао да привуче толико читалаца који у његовим делима проналазе страст и универзалну људску патњу (Хари Стоунбек), одсуство онтолошке сигурности (Ален Џозефс), или свеприсутну моралност (Џозеф Флора), да освоји оне читаоце који, осим тема смрти и физичке/психолошке трауме, препознају колективно памћење једне културе у превирању, која, иронично, никад није била савременија и свима нама данас блиска.

Париз за Хемингвеја није био само град означен на географској мапи. Париз је за њега представљао посебан простор културе, субјективизована верзија простора и предео који се сања (Џералд Кенеди). Заиста, после дуге шетње Монпарнасом док седим у кафеу Le Select и пијем коктел који носи моје име (Alexandra), или када се возим таксијем од Bar Hemingway  чувеног хотела „Риц”, као да постајем још осетљивија и пријемчивија за искуства Џејка Барнса и осталих представника тзв. изгубљене генерације. Лутати по Паризу, пролазити поред Нотр Дама, пити вино на обали Сене или на броду Bateau-Mouche, још су невероватнија искуства ако се на уму има прва књига романа „Сунце се поново рађа”, чија документарна прецизност, чини се, води у срж овоземаљског уживања и/или патње. Подсетила бих да конференција није организовала једну, већ четири истовремене књижевне туре по Паризу (Luxembourg, Fleurus, Odéon; Lemoine & Contrescarpe; Montparnasse; Boulevard Saint-Michel – Île Saint Louis). Очигледно, Париз се код Хемингвеја никада не односи само на једну ствар, грађевину, пиће или појединца. С друге стране, уз Хемингвеја Париз је све. Вреди враћати му се.