Трн у нози на дугачком путу

„Нема таквог човека на свету”, чује се често у Краљеву. А, реч је о људини добре душе, вичном многим пословима и познавању неколико језика. Све је савладао у својој узбудљивој животној школи. У родном крају је радио на селу, после шегртовао у Београду, учећи за машинског радника... Рат га је у томе прекинуо па је отишао у војску из које је, не знајући ни да плива, на летњег Светог Николу 1947. године, илегално превеслао Преспанско језеро и нашао се у Грчкој. Није мировао ни у избегличком логору у Солуну па је отворио радионицу и за производњу обућарских игала. Онда је у Италији био успешан столар да би се скрасио у Канади. Ту је радио и градио, хотеле, биоскоп... Био је земљопоседник надомак Нијагариних водопада. Добро му је напредовао бизнис, заволео је и успео да уђе у тајне угоститељства, кулинарства и грађевинарства.

Сада живи мирно у елитном делу Нијагаре Фолс, у лепој, али скромно опремљеној кући. Иако увелико троши 94. годину, виталан је, како умно, тако и физички. Кад смо му били гости, приметили смо да увек жури и звиждуће. Уверили смо се да лепо пева, да воли музику. Такве је нарави, каже, да презире намрштеност и лењост. Има дара и за лепо приповедање па је написао и аутобиографску књигу „Трн у нози на дугачком путу”. И данас свакодневно има посла јер на пространом плацу гаји цвеће, а у башти парадајз, лук, краставац... Кад поврће сазри, њиме дарује и све комшије. Сам производи вино, а попије дневно чашу-две... Пробали смо тај његов производ уз ручак, уз одлично припремљен подварак од киселог купуса из његове каце. Мирисао је тада његов дом на Србију, на отаџбину у којој није био седам деценија, али је није заборавио.

У животу му је сапутница и у свему подршка супруга Армелина, с којом има двоје деце Михаила и Јованку. Они имају своје животне путеве, али ни приближно трновите какав је био пут Миломира Главчића.