Моћ и немоћ владања

Документарна телевизијска серија ,,Тито – Црвено и црно”, чији је главни аутор филмски редитељ и новинар Мића Милошевић, већ 18 недеља улази у ред најгледанијих програма Радио телевизије Србије. 

Београдска продуцентска кућа ,,Nira ftc” произвела је ,,видео историју титоизма од 1943. до 1980, од заседања Авноја у Јајцу до Куће цвећа у Београду”, са амбицијом да понуди критички трезвеније, објективније виђење Јосипа Броза Тита, његове владавине и технике владања, различито од доминирајућих представа, углавном сликаних најтамнијим бојама уназад двадесетак година.

Јосип Броз Тито је умро 4. маја 1980. године и по изричитој жељи сахрањен је у Кући цвећа у Београду. Четврт века после тог догађаја, на овим страницама сам написао да је у домаћој науци и историографији од његове смртимало речено и о Титу и о његовој власти, док на другој страни стоји обимнабиблиотека памфлетске литературе која багателише чињенице, у којој петпарачке идеолошке и политичке формуле треба да надоместе истину.

Модерно рађен, документарни видео спектакл ,,Тито – Црвено и црно”, одлично прихваћен од публике, изгледа да означава крај те фазе и врло вероватно отвара нову етапу у разумевању и вредновању не само Титове личности и дела, него и сложених историјских процеса у Југославији и Србији током шест деценија прошлог века. Тито је тим процесима даваоодлучујући печат, уздижући једну малу земљу у врх светских односа, сасвим несразмерно њеној величини, економској, индустријској и културној снази.

„Тито би био велики човек и да није имао власт”, уверен је Хенри Кисинџер, личност чије процененесумњиво заслужују пуну пажњу.  

Дуги период Титове владавине прате многе и велике контроверзе, чега је и он сам несумњиво био свестан. Зато је итврдио да ће и о њему и о његовој генерацији суд дати тек будућа поколења.

На неки начин то потврђује и серијал ,,Тито – Црвено и црно”, у коме се с добродошлим нијансирањем гледа на ослободилачки и револуционарнират, отпор фашизму и нацизму, супротстављање Стаљину и стаљинизму 1948. године, несврстаност, самоуправљање имноге преокрете на југословенској политичкој сцени током Титове владавине, на оно ваљано и оно лоше, испреплетено у његовом наслеђу.

Помало парадоксално, оводанашње нијансирање увелико дугује увидима Владимира Дедијера који је одмах после Титове смрти, пре готово три деценије, својим књигама разградио Титов култ и отворио простор за критичко вредновање његове личности, политичких и државничких концепција, стратешких и тактичких потеза чињених и на унутрашњој и на међународној сцени. 

Дедијер је показао да је Тито био човек од крви и меса, личност која је остварила велике резултате и починила велике грешке, остављајући за собом и ,,беле мрље” у својој биографији које чекају да се с њима тек ухвате у коштац нове генерације истраживача. 

Баш ових дана, захваљујући издавачкој кући ,,Филип Вишњић”, објављена је нова књига Бранка Бокуна ,,Дивили сте се, али коме – Светске личности изблиза”, штампана прошле године у Лондону на енглеском језику.

Аутор светског хита ,,Шпијун у Ватикану” из 1973. године, Бранко Бокун, запослен у Црвеном крсту у Риму од 1941. до 1945. године,у својој новој књизи помиње и ову епизоду.

Када су у вечерњим сатима 5. новембра 1943. године, четири бомбе бачене на територију државе Ватикан, причинивши само малу штету, одмах су теорије завере, због питања ко је бацио ове бомбе, поделиле Рим.

Једна од тих теорија говорила је да су то учинили Титови партизани, зато што папа Пије XII у својим молитвама није помињао Тита, нити је Хрватима католицима наредио да се прикључе његовој војсци у зараћеној Југославији.

,,Тита је можда забављало кад је чуо да му приписују толику моћ”, констатује Бокун, стављајући нас посредно пред питањеколико су баш разне теорије завере и свакојаки митови допринели стварању погрешних представа о Титу.

Било би, на пример, врло важно да се одговори на питање да ли је Тито заиста био неприкосновено моћан од 1939. године до последњег дана свог живота или је, ипак, био ,,несигурно први”, макар док 1948. године није одстранио Андрију Хебранга.

Бурни потоњи токови југословенске историје потврђују да је тај Титов осећај ,,несигурног првог” карактерисао његов однос према власти и према најближим сарадницима и у неким потоњим, преломним ситуацијама, на шта су више утицали спољни, него унутрашњи политички разлози (1954, 1966. и 1971–1972).

У домаћој историографији Титово владањеуглавном није разматрано из овог угла, што посредно доказује да и даље изостаје, уз часне изузетке, критичко суочење с нашом недавном прошлошћу и с противречностима које су обликовале Титов успон и опстанак на врху власти до краја његовог живота.

Када је реч о тим противречностима и ,,белим мрљама”, овде ћу поменути само неколикопримера.

На почетку рата, у јесен 1941. године, Тито је подносио оставку а наредне године у Бихаћу није се противио пројекту Моше Пијаде да на територији Хрватске буде формирана аутономна српска покрајина.

У време сукоба са Стаљином, хазјајин је спремао своје најпоузданије ликвидаторе да уклоне Тита, а овај му је послао поруку да ће упутити само једног који ће са Стаљином одмах обавити посао како ваља. Да ли је та порука ишла преко ,,финске станице” о којој се не зна ништа, да ли преко самог Лаврентија Берије, шефа свих Стаљинових тајних служби, тек треба да одгонетну нова истраживања.

Не зна се ни за тајну посету Ивана Стеве Крајачића Москви крајем 1961. године, после чега је он дошао код Тита преносећи му поруку – или Тито или Лека. Очигледно се отвара питање колико је то допринело одстрањивању Александра Ранковића с политичке сцене 1966. године и како се Тито током четири године рвао с наметнутом дилемом. 

Крајем 1991. разговарао сам са Шоном Џервасијем, дисидентом америчке политике који се скрасио у Београду. Рекао ми је, уз остало, да овде уопште нисмо свесни моћи Југославије коју је у светским размерама изградио Тито, користећи се покретом несврстаних као изванредно ефикасним инструментом.

,,Његов став је значио 120 гласова у Уједињеним нацијама. Велике силе му нису могле ништа. А оне су осветољубиве, заједно ће разбити Титову Југославију”, говорио је Џерваси.

У време администрације Џимија Картера,он је био намештеник америчке владе у УН и знао је шта говори.

Да на крају парафразирам речи Бранка Бокуна – Тита је можда и забављало што је на крају живота у свету имао тако велику моћ, мада га је сигурно жалостило што већ дуго нема моћ у земљи којом је тако дуго владао.