Ћирилица као симбол српске културе

Очекује се усвајање измена Закона о језику и писму, у коме би се поред осталог требала наћи и одредба да је ћирилица матично писмо српског народа, због чега ће бити обавезна њена употреба у службеној преписци свих републичких, јавних и научних установа, у органима локалне самоуправе, предузећима и медија у којима је држава већински власник.

Вук Стефановић Караџић је 1811. године прилагодио ћирилично писмо српском језику.

Свестан своје српске припадности и неминовне борбе за очување свог националног идентитета, још давне 1848. године, Светозар Милетић је у чурушкој цркви позивао народ на борбу против Мађара који су наметали свој језик, гушећи тиме српску народност. Званично становиште Аустроугарске монархије, приликом анексије Босне и Херцеговине, било је да треба потпуно забранити ћирилицу, јер се тиме наводно брани западна цивилизација. Српски језик је требало преименовати у „земаљски”, а касније и у „бошњачки језик”.

Ради остварења својих освајачких и националних циљева увођени су посебни закони у погледу српског језика и ћирилице, све у циљу стварања новог поретка у Европи. На почетку Другог светског рата, усташке власти су 25. априла 1941. године донеле закон по коме се забрањује употреба ћирилице у јавном и приватном животу, чиме латиница постаје службено и једино писмо у НДХ. Забрањено је штампање књига на ћирилици а сви јавни натписи писани ћирилицом морали су бити замењени у року од три дана. И у време Јосипа Броза, сваки онај ко се противио начину политичког решавања српског питања у Југославији био је смењен и означен као српски националиста. Тако се и др Благоје Нешковић, шпански борац, првоборац НОБ-а, члан КПЈ од 1935. године, председник Владе Народне Републике Србије и потпредседник Владе ФНРЈ, поред осталог, успротивио политичком предлогу да се у Србији уведе латиница као равноправно писмо ћирилици, све у знаку језичког заједништва и братства и јединства са Хрватима. Проглашен је великосрпским шовинистом и уз остале примедбе смењен је са свих функција.

И данас је ћирилица као симбол идентитета Републике Србије и Републике Српске трн у оку многима. Најавом ових измена закона јављају се неки антићириличари који нам поново држе лекције, негирајући оно чему су нас учили наши славни преци, од Немањића, Лазаревића, Милетића, до Вука, Дучића, Шантића, Кочића, Нушића, Црњанског, Андрића и многих других. Зато треба схватити да борба за ћирилицу није национализам или шовинизам, то је потреба. Ћирилица мора да буде важан симбол препознавања српске културе и српског народа.

Миливоје Мишо Рупић,
Београд