Војвода Момчило
Имиџ баш финог младића који је годинама гајио није могао да замаже очи удружењима хрватских бранитеља. Они су га „прочитали” и означили као државног непријатеља Хрватске. Узалуд је Момчило Бајагић Бајага годинама певао веселу песмицу о друговима, бисерима расутим по целом свету. Наши скептични суседи нису прогутали ту причу о космополитизму и поруке љубави у његовим стиховима.
Знају они и за јадац, и за „мрачну прошлост” певача, који је, како су хрватски ветерани „ексклузивно открили”, својевремено певао песме којих се „ни највећи четнички војвода не би посрамио”.
Љубитељи Бајагиних рима остали су забезекнути, јер су чак и онима који од А до Ш познају репертоар „Инструктора” промакле „мрзитељске” поруке које је „војвода” Момчило слао.
Ни снимака нема, али ако бранитељи кажу шта ћемо друго него да им верујемо.
Јер, кад боље размислимо, све време је било неких симптома четништва, али смо се правили слепи и Бајагу доживљавали само као извођача лаких нота. Ево, рецимо, Црвена звезда. Како би Момчило могао да толико воли тај клуб, а да истовремено не навија да Динамо прима голове? Онда песма „442 до Београда” – перфидан начин да се прозове Загреб а да га и не помене. А шта ћемо са стиховима нумере „Груди носи кo одликовања” – откуд би се пацифиста сетио баш термина из војничког речника?
Али, хајде да извртање реалности оставимо хрватским бранитељима јер они су, засад, у томе најбољи.
На приче о вету на наступе „Инструктора”, прво у Карловцима, а касније и у Сиску, Бајага не одговара. Није његово да се бави ситним политичарењем, већ музиком. Зато је, већ после првог саопштења и отказивања наступа на манифестацији „Дани пива”, лаконски одговорио: „Никада нисам био човек политике, нити сам се мешао у то и зато немам разлога да будем љут ни бесан. Ни сам не разумем о чему је реч, а немам ни жељу да дубље залазим у то.” И за наш лист, када смо га позвали након новинских написа о забрани концерта у Сиску, кратко је прокоментарисао: „То је тема која ме тренутно, док наступам, најмање занима.”
Бенд чији је фронтмен пре неког времена за „Политику” рекао да је код куће свирка најлепша и најтежа, до сада је свирао и у Алма-Атију у Казахстану, у Габоронеу у Боцвани, Харареу у Зимбабвеу... Сада готово свакодневно наступају и спремају се за концерт који ће се првог децембра одржати у београдској „Арени”. А знајући њихову публику, на трибинама ће углас певати и Хрвати једнако као и Срби. Јер Бајагу су заволели сви народи бивше Југославије, док је својевремено наступао од Вардара па до Триглава. Песме овог Земунца, касније Дорћолца, па онда и становника Сењака, певале су се без пребројавања крвних зрнаца. Ни публику није било брига за њихову националност, а ни њих за националност публике. Али изгледа да су дошла нека другачија времена. Јер, као што каже једна Бајагина песма: „Ово је овде Балкан…Ту свако може бити душман и брат”.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
