„Ловци” охрабрили археологе

Зајечар – Већ сам почетак првих систематских истраживања на Гамзиграду, 15. маја 1953. године, брзо се посрећио Векославу Поповићу, првом директору новооснованог Народног музеја у Зајечару и Ђорђу Мано Зисију, званичном државном археологу који је на упорне позиве предузимљивог Поповића стигао у Зајечар. Они су 2. јуна те године, са мањом групом истраживача, открили први мозаик „Венатори” (ловци), изузетне вредности и – вест о том открићу одјекнула је као прворазредна светска сензација.

Охрабрени су били и ондашњи, и сви будући истраживачи. Наговештено је да се иза високих бедема, одавно зараслих у коров и растиње, не скрива велико римско војно утврђење (каструм) као што се дуго мислило и у народу и у научним круговима. Уосталом, шта би мозаик тако велике уметничке вредности „тражио” у војном утврђењу? Али, тек је академик Драгослав Срејовић у лето 1984. године (који је истраживањима почео да руководи 14 година раније) дефинитивно разрешио гамзиградску тајну. Тог лета, у југозападном делу палате, у грађевини са мозаичним подовима, Срејовићева истраживачка екипа пронашла је камени блок архиволте, од туфопешчара, у којем је уклесан натпис „Felix Romuliana” (срећна Ромулијана). И од тада су престала спорења о намени и пореклу грандиозног комплекса грађевина са мозаицима и споменицима изузетне вредности.

Поклон за Јосипа Броза

Док минулог лета коначно није уписана на листу Унеска, као најочуванији и најрепрезентативнији споменик римске дворске архитектуре, Ромулијана се прочула и по другим великим открићима. Академик Срејовић је, између 1989. и 1993. године, на оближњем брду Магури открио и гробове цара Галерија и његове мајке Ромуле, а јуна 1993. године међу зидовима палате пронађена је и глава са бисте императора Галерија, који је ову палату саградио у свом завичају, крајем трећег и почетком четвртог века нове ере.

У међувремену, онај први мозаик, који је истраживаче усмерио на прави траг, дуго је избивао изван Зајечара, готово 34 године. Нестао је из галерије овдашњег зајечарског музеја 8. јуна 1961. године, када су га општински и срески челници Зајечара поклонили Јосипу Брозу Титу, када је „најдражи Тито”, тог дана, из посете Бору, накратко свратио и у овај град. После многих недаћа и личних драма људи, који су у овој авантури учествовали, „Ловци” су се дефинитивно скрасили у Зајечару 14. децембра 1995. године.

(/slika2)Које ли симболике и судбине: мозаик је у Зајечар стигао истим камионом којим је допремљен и тек изливени споменик Николи Пашићу, најславнијем Зајечарцу који је у политичком изгнанству из овог града био безмало седам деценија. Споменик је постављен на нови градски трг поводом 150. годишњице Пашићевог рођења, а „Венатори” су опет нашли место у галерији завичајног музеја, поред   још два изузетна мозаика који су откривени касније – „Лавиринта” и „Диониса са леопардом”.

Три човека су се тих дана посебно радовала. Најпре већ помињани Векослав Поповић. Затим Светомир Петровић, тадашњи директор Историјског архива „Тимочка крајина”, који је 1989. године, као делегат у зајечарском парламенту, и званично покренуо иницијативу да се „Венатори” из Музеја „25. мај” преселе у Зајечар.

Без трагова о поклону

Петровић и Поповић обрадовали су се, накратко,  још 1. новембра 1994. године, када су „Венатори”, са специјалном дозволом ондашњег Председништва СФРЈ (на реверс који је потписао академик Драгослав Срејовић) допремљени из Београда на велику изложбу у Зајечару под називом „Римски царски градови у Србији”. А, када је изложба завршена, мозаик је морао поново у Београд, на велико противљење Зајечараца (о чему је „Политика” више пута писала) – све до коначног повратка.

Пре него што ће умрети, крајем пролећа 1995. године, Векослав Поповић се неколико месеци радовао првом повратку првог мозаика у чијем откривању је учествовао. Он је тада „Политици” изјавио да је на почетак истраживања Гамзиграда пресудно утицао Драгољуб Миливојевић Уча, тадашњи високи функционер у Зајечарском срезу, касније дугогодишњи уредник „Политике”. Он се својим ауторитетом изборио да буде одобрен велики новчани износ за почетак истраживања. Поповић је изјавио још да никакав писани траг о поклону Титу тада није остављен, нити је икада пронађен. Причало се, рекао је Поповић, да је иницијатива потекла од тадашњих високих функционера Србије Драгослава Марковића и Виобрана Станојевића. Директор зајечарског музеја Векослав Поповић био је против таквог поклона али је, и поред тога, њему било наређено да мозаик утовари у камион и одвезе до Београда. Био је смртно уплашен да се мозаику нешто не догоди на дугом и лошем путу. Мозаику се није догодило ништа, али се догодило Поповићу. Морао је 1967. године, присилно, у пензију.

Иницијатор и највећи борац да се мозаик врати Зајечару Светомир Петровић био је ван себе од среће када је мозаик дефинитивно стигао. Угледни зајечарски културни посленик, политички веома храбар, умро је крајем јесени 1996. године.

Велики срећник Бора Димитријевић, актуелни директор Народног музеја у Зајечару, сада се свакодневно дружи са гамзиградским „Ловцима” . Подједнако је срећан што је „Венаторе” довезао у Зајечар (са спомеником Пашићу) и што је установа којом сада руководи заиста много учинила да „Ромулијана” прошлог лета коначно добије заштиту Унеска.