Злочини из „дубоке архиве”

Да историју није баш лако проверити, уверили смо се током потраге за једном давном пресудом, старом четврт века, која вероватно никада не би била извучена из архиве да није споменута као једна једина пресуда у историји Врховног суда Србије због које је тај суд отворио главни претрес. Када је, наиме, почетком ове године одлучено да се, у случају злочина на Ибарској магистрали, после три укинуте пресуде, одржи претрес пред највишим судом, тада је саопштено да је то други пут у историји Врховног суда Србије, дугој 161 годину, да тај суд отвори ново суђење.

Било је јасно да је реч о преседану и зато су представници „седме силе” помно пратили отварање главног претреса очекујући неки нови доказ који би бацио потпуно ново светло на стравично четвороструко убиство из 1999. године. Нашу редакцију је, поред тога, занимало и који је то случај, један једини у историји српског правосуђа, пре „Ибарске магистрале”, због кога је Врховни суд одлучио да поново изведе доказе.

Испоставило се да заправо постоје два таква случаја, иако званична архива Врховног суда каже да је само један.

– То је неки ратни злочин, из Другог светског рата – рекла нам је Весна Дабић, портпарол Врховног суда.

У међувремену, не знајући да „чепркамо” по историји, нашој редакцији се писмом обратио судија у пензији Влајко Шошкић. Био је председник судског већа Врховног суда које је 1973. године у Смедереву судило човеку оптуженом за убиство своје љубавнице. Показали смо писмо Весни Дабић и добили одговор да то није био главни претрес већ јавна седница. „Јесте ли сигурни?”, питали смо господина Шошкића, који је 1987. године пензионисан као судија кривичар и шеф судске праксе Врховног суда. Две деценије је у „Политици” имао редовну колумну, уторком, са наднасловом „Из судске праксе”. Са својих 85 лета дошао је у нашу редакцију.

– Како не бих био сигуран? Цело Смедерево је долазило да прати суђење. Ми из Врховног суда одржали смо претрес у сали Окружног суда у Смедереву да им покажемо како се суди. Саслушавали смо оптуженог и сведоке. То је био догађај. Стизали су људи и из Велике Плане и Смедеревске Паланке. Човек је био првостепеном пресудом осуђен на смрт стрељањем, а ми смо га осудили на 12 година строгог затвора, јер смо заузели став да се љубомора не може сврстати у ниске побуде, као и да он није убио ту жену на свиреп начин, како је стајало у пресуди Окружног суда у Смедереву. Свирепо је када убица мучи жртву, а ова жена је била на месту мртва. Осим тога, код убистава из љубоморе се може говорити и о кривици онога ко је љубомору изазвао, јер то је (/slika2)једно посебно тешко психичко стање – прича судија Шошкић.

Он се данас не сећа имена оптуженог и жртве. Били су у дугогодишњој љубавној вези и договорили су се да разведу своје бракове и венчају се. Међутим, он се развео, а она није. Једном приликом је напао њеног мужа и поломио му кључну кост. После тога, она није хтела да се виђа са њим. Кобног дана, он је седео са друштвом испред сеоске продавнице и пио вино када је она наишла и без поздрава ушла у продавницу.

– Присутни су полугласно коментарисали њено понашање. Бивши љубавник није могао ово да слуша, већ је отишао путем којим она треба у повратку да прође. Наишла је и разминула га без речи. Он ју је позвао и рекао да треба да расправе њихове односе. Она је, пожурујући корак, изјавила, како он каже, да са њим више нема шта да расправља. Био је расрђен. Пристигао ју је и три пута је убо ножем у леђа, а затим отишао у станицу милиције и пријавио се – описао је случај времешни судија.

Редакција „Политике” у међувремену је добила одобрење председнице Врховног суда да изврши увид у предмет КЖ1 353/83, који је, према званичној евиденцији, једини судски предмет у историји српског правосуђа, пре „Ибарске магистрале”, у коме је највиши суд отварао главни претрес. Једини услов је био да не објављујемо име оптуженог, његових жртава, као ни сведока, нити чланова судског већа и осталих учесника у поступку.

Управитељ судске писарнице Врховног суда Мирјана Војводић извукла је предмет из такозване дубоке архиве. У „омоту списа” била је пресуда Врховног суда од 1. јуна 1983. године и записник о главном претресу који је одржан поводом жалби на пресуду Окружног суда у Зајечару од 15. априла 1982. године. Првостепеном пресудом оптужени је био осуђен на смрт јер је као припадник четничке „црне тројке” 1944. године у атару села Трубачева у Тимочкој Крајини заклао два дечака која су пошла из свог села Преконози да се прикључе партизанима. Осим тога, доказано је да је у лето 1944. године заклао мушкарца и жену на гробљу у Сокобањи.

У време злочина имао је 22 године. Ухапшен је и притворен тек 1980. и пресуђено му је када је навршио 61 годину живота. Под претпоставком да је данас жив, требало би да има 86 година.

Четири деценије после злочина, неколико сведока описало је, најпре пред судом у Зајечару, а после и пред Врховним судом у Београду, да су видели како је оптужени своје жртве у Сокобањи ударио камом, а онда заклао, а други су говорили да су га видели окрвављених руку на месту убиства дечака и препознали га по карактеристичном ожиљку на лицу. Иако је Врховни суд утврдио исто чињенично стање као и суд у Зајечару, изрекао је блажу казну – 20 година затвора. Наведено је да је оптужени, после распада четничких јединица у том крају, учествовао у борбама на страни партизана, односно јединица НОВ. Главни претрес је пред највишим судом отворен због великог протека времена.

Зуб времена учинио је да данас не можемо са сигурношћу да кажемо да ли је Врховни суд Србије учинио изузетак једном или два пута, пре случаја познатог као „Ибарска”. Верујемо надлежнима у највишем суду, а верујемо и сећању старог судије Шошкића. Да није њих, ми данас не бисмо читали о једном убиству из љубоморе које се збило 1970. године у околини Смедерева и о једном ратном злочину из 1944. године у Тимочкој Крајини. У оба случаја смртна казна је преиначена у казну затвора.

----------------------------------------

Разлози за преседан

Разлика између јавне седнице и главног претреса је у томе што на јавној седници петочлано веће одреди судију известиоца, који ће прочитати образложење првостепене пресуде и жалбе на пресуду, а онда петоро судија има три могућности: да укину одлуку и врате предмет првостепеном суду, да потврде пресуду, или да је преиначе.

На главном претресу оптужени износи одбрану и изводе се сви докази, саслушавају се сведоци и вештаци. Највиши суд у том случају заправо има улогу првостепеног већа које утврђује чињенично стање и кривицу. Разлог да Врховни суд отвори главни претрес може бити извођење нових доказа или другачија оцена доказа који су већ изведени пред првостепеним већем.

Када буде ступио на снагу нови законик о кривичном поступку, то више неће бити изузетак јер ће Врховни суд бити обавезан да отвори главни претрес уколико је већ два пута укидао првостепену пресуду.