Оживљавање прошлости

Пре четири године, Марко Радосављевић (тада студент архитектуре) оставио је без даха публику која је присуствовала пројекцији његовог анимираног тродимензионалног филма „Најкрасније место од давнина”, на Фестивалу краткометражног и анимираног филма. Освојио је две награде – Награду за најбољи визуелни дизајн и Награду публике.

Радосављевићев филм оживео је Београд из времена деспота Стефана Лазаревића: гледаоци су завирили у далеку прошлост и могли да виде како се живело у средњовековном граду. Захваљујући компјутеру све је поновно било ту – тврђава, замак с кулама, стражари који га чувају, улице... У граду су осим Срба живели и Угри, Дубровчани, Млечани... Деспот Стефан давао је многе повластице досељеницима и тако привукао трговце, занатлије и племиће. За двадесет три године град се удесетостручио. На тргу све врви од мноштва продаваца за тезгама, купаца, трговаца коњима, носача... Продавали су се коже, восак, сир, а извозили олово, жива, бакар, сребро и злато. Својим замком шета деспот Стефан Лазаревић, промичу чланови његове породице, поданици, слуге. У марини се љуљушкају усидрене барке, из којих амали нешто износе...

И тадашњи Београђани волели су луксузну робу, па су се увозиле скупоцене тканине, накит, егзотични зачини. У доњем граду виде се начичкани конаци за прост народ. Поред цркве промичу елегантне жене. Деспотов биограф, Константин Филозоф, одушевљен српском престоницом, њеним убрзаним растом, али и самом личношћу свог домаћина, велича београдски град као царствујући и пореди га с Јерусалимом...

(/slika2)Ова прича можда је најбољи рецепт за приближавање историје данашњем модерном човеку, који има мало времена за читање књига и обилазак историјских споменика. Код нас је ситуација још тежа због чињенице да се средиште српске средњовековне државе налазило на Косову и да су ту остали најбитнији трагови њеног постојања. Уколико до тог средишњег простора не можемо да дођемо (а не можемо) логично је да ћемо остати прикраћени за читав низ знања из прошлости. Поготово што су све актуелнија измишљања која се појављују у албанској историографији.

Рецимо, на интернет сајту Министарства трговине и индустрије Косова тврди се да је материјална културна баштина Косова прожета вековним уметничким духом албанских уметника. Опште је познато, међутим, да у реду оних од изузетног значаја албанска заједница на КиМ нема ниједан споменик културе. И поред тога албанску верзију подржавају и многобројни европски интелектуалци, попут рецимо британског новинара и публицисте Ноела Малкома који, у књизи „Косово – кратка историја”, заступа тезу да Албанци потичу с КиМ.

Ктитори и оснивачи манастира били су српски владари и чланови њихових породица, потом српска властела, црквени великодостојници, односно свештенство, и народ. Један од највећих српских задужбинара је краљ Милутин (1282–1321), који је подигао више од 40 манастира, међу којима и Богородицу Љевишку, Бањску и Грачаницу. Зато КиМ није мит, како западноевропски и амерички лажни научници тврде, често пребацујући Србији како живи у прошлости.

И баш зато не треба заборавити да се српским епским песмама дивио Гете, а од наших савременика Питер Леви, професор поезије на Оксфорду и аутор студија о Шекспиру, Тенисону и Милтону. „Без својих цркава, манастира и историјских споменика на Косову, протерани из крајева у којима су настале многе дивне легенде које су им омогућиле да очувају свест о себи и вековима под туђинском влашћу, Срби ће бити не само духовно осиромашени (а то ће бити и Европа и свет), већ ће и много теже прихватити модерну демократију. Можда зато главна лекција косовске катастрофе за будуће хуманитарне интервенције треба да буде – борити се против шовинистичких паравојних формација, чувати националне културе”, написао је у есеју „Бранећи Запад” Алекса Ђилас.

Већина нас није имала прилике да оде на КиМ. Наша деца, како сада ствари стоје, за то имају сасвим мало изгледа, осим ако их не тренирате као авантуристе. Већина средњовековно Косово доживљава на нивоу апстракције – аутентична, па и минијатурна реплика, „парка српске средњовековне културе и историје”, кроз коју би се осликавала свакодневица тог времена можда би могла да омогући да прошлост настави да живи, да се не заборави.

Такав пројекат постигао би циљ само уколико не би одисао реваншизмом, тријумфализмом и ако не би био догматски схваћен – да се о њему (пројекту) и другим историјским догађајима може и треба расправљати.

Може неко помислити да се на помало јефтин начин опраштамо од КиМ, али управо обрнуто – средњовековни историјски парк требало би да нас од тога одвраћа, да нас заштити од заборава и стално подсећа да је КиМ део нас. Осим што би био занимљиво наставно средство, парк би вероватно постао и туристичка атракција (чак и профитабилна), с подразумевајућом и културном и политичком тежином.

(/slika3)Замкови владара и властеле, копије манастира, музеј фрескосликарства, занатске радионице давнина, свакодневни живот породица, положај жена, концерти ренесансне музике, продавнице књига и сувенира, сале за филмове и предавања, ресторани у којима се пробају средњовековни специјалитети и сиротињска храна – уз водиче и глумце одевене у одговарајућу одећу, а коју би могли да изнајмљују и посетиоци – вероватно би нас више повезало с нашом средњовековном културом од уобичајених часова историје и често неинспиративних уџбеника.

Чини се да вреди размислити.