Узлет нових сила

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 4. маја – Времена су тешка али биће боље, порука је којом Џорџ Буш учестало теши Американце. Они у то верују углавном због чињенице да се ближи крај његовом председниковању, које доживљавају као „толико лоше да нико, ваљда, неће моћи да га репризира”.

Грађани ће на изборима покушати да у Белу кућу и Конгрес убаце одговорније кадрове, али нису довољно свесни да све више ствари не зависи ни од њихове воље ни од способности изгласаних. У добу смо када о националној па и интернационалној судбини све више одлучују фактори који се не бирају, већ се испостављају, сугеришу два овде управо објављена есеја.

У узлету су нове силе, државне и приватне, које тумбају устаљене представе о распореду локалне и глобалне моћи, произлази из написа специјалиста за међународне односе Ферида Закарије у „Њусвику” и Дејвида Роткопфа у „Вашингтон посту”. Иако обрађују наизглед сасвим различите теме, обојица указују да се убрзано релативизује укупни светски поредак, да битно ојачава конкуренција и САД, које важе за једину суперсилу, и властима широм планете.

Погрешан курс

Чак четири петине Американца је у недавној анкети оценило да је садашњи курс њихове државе погрешан, при чему их, поред поскупљења нафте и намирница, уласка привреде у рецесију, кризе на тржишту некретнина и траума у Ираку, додатно брине и то што се свет тумба, први пут у домету њиховог памћења, без одлучујућег утицаја Вашингтона. „Немам чаробни штапић да зауставим раст цене горива”, изјавио је шеф Беле куће. „Мађионичарску тачку” изводе, међутим, други.

Дошло је до „потресног заокрета у моћи и понашању”, констатује Закарија. „Док смо се ми препирали зашто нас други мрзе… свет је из антиамериканизма прешао у постамериканизам”, то јест, у збивања која Вашингтон не може да усмерава. Па као илустрацију за „раст тих других”, наводи да је индијски Боливуд већа филмска индустрија од Холивуда, да је највиша зграда сада на Тајвану а да ће ускоро бити у Дубаију, да су казина у Макау надмашила приходе Лас Вегаса, да су међу десет најбогатијих људи света само два Американца. Нестају и „монополи” у штампи, додаје, указујући да више „није све” у „Њујорк тајмсу”, Си-Ен-Ену и другим моћним медијима, јер се афирмишу десетине других, међу којима „Ал-Џазира (Катар), њуделхијска НДТВ, латиноамерички Телесур”…

У току је, по њему, трећи велики заокрет моћи у модерној историји: први је био раст западног света у 15. веку, други – крајем 19. столећа када је почео узлет Америке која још, каже, одржава своју доминацију и „униполарни свет”, али којој сада измиче надмоћ у готово свакој области, изузев војне, и прелази у руке других, нарочито „растућих сила”, међу којима се нарочито истичу Кина, Русија, Индија, Бразил. Текући заокрет је, сматра, мирнији од претходних, када су ондашње растуће силе разбијале светски поредак, док се садашње махом задовољавају јачањем својих позиција у оквиру важећих „правила игре”.

У слојевитом напису, са указивањем и на заслуге Американца у глобалним преображајима, као и на чињеницу да се повећава моћ невладиних оружаних формација попут терористичких, аутор оцењује да су превазиђени и састави Савета безбедности УН, руководстава Међународног монетарног фонда и Светске банке, јер не одражавају однос снага, који се битно изменио од времена кад су ти органи формирани. Групи осам најмоћнијих држава замера, на пример, што није проширена на Кину, Индију и Бразил.

За решавање крупних проблема човечанства потребно је „учешће многих држава” што је за Вашингтон „изазов” коме није прилагођен. „Америчко друштво спремно је да се уклопи у нови свет, али није извесно да је на то спремна и америчка власт”, констатује Закарија и закључује да ће будући историчари можда закључити како су САД „глобализовале многе али не и себе”.

У међувремену се проширила незванична власт, коју Латиноамериканци називају „фактократија” (стварна а не формална власт). На тај феномен документовано упозорава Роткопф.

Створена је, прецизира, глобална „суперкласа” која дрма светом у спрези за коју нико није гласао. Чини је, сматра, само око 6.000 појединаца, танак слој „највиших функционера, водећих финансијера, медијских могула, војних и верских вођа, предводника терористичких и криминалних организација, па и неколицина истакнутих личности културе и науке”.

Следи обиље података, превасходно усредсређених на финансијске „супермоћнике”. Па каже: „Нешто више од 1.100 милијардера располаже имовином готово дупло вреднијом од две и по милијарде најсиромашнијих становника, десет одсто најбогатијих Земљанина држи 85 процената, а половина сиромашног човечанства само један постотак, светског богатства.”

Моћне компаније

Такво стање ствара осећај да је „класна борба још међу нама” иако је „отписана у прераном прослављању ’краја историје’ после пада комунизма”, подсећа аутор у „Посту”. 

Рачуницама придодаје и околности да „највеће корпорације годишње продају производе у вредности која конкурише бруто домаћим производима свих земаља осим 20 најбогатијих и да 250 најмоћнијих компанија имају обрт који достиже вредност трећине глобалног бруто производа”, изражавајући забринутост за судбину власти у глобалним размерама, која би могла да буде мање демократска него сада. Да малобројни, уз притисак на политичаре, однесу превагу над званичним апаратима који треба да заступају интересе већине. Владе ипак остају, закључује, ослонац просечном грађанину, као контрабаланс „суперкласи” и растућој неједнакости…

Из две наведене анализе произлазе две од многих крајности савремене цивилизације. С једне стране светски односи се демократизују јер се шири круг службених актера у одлучивању, а с друге јача моћ неизабране „фактократије”. Оба случаја сведоче о узлету нових сила, званичних и незваничних, чије садејство ће, ако потраје, изазвати још многа појединачна, национална и интернационална тумбања.