ПОЛИТИКА НУЛТЕ ТОЛЕРАНЦИЈЕ

Велике државне теме ваљају се предизборним скуповима и медијима, док оне „мале”, о које се грађани дневно саплићу и под којима посрћу, чекају неко боље време. Када Србија уђе у Европу и сачува Косово, овим или оним редоследом, (годину или деценију свако бира по мери оптимизма), и то ће можда доћи на ред – ако не буде прекасно. Потпуни слом грађанског васпитања и дисциплине је тема која би се бар тада морала наћи при врху невеселог списка. Проблем погађа сваког цивилизованог грађанина, без обзира на то да ли је оријентисан „проевропски” или „прокосовски”, да ли је за наше или њихове.

У Србији се гине и у градској вожњи, а прелазак улице (тркачке стазе) често је авантура. Неуротичари користе аутомобилске сирене као терапију или лек. Наркоманија је више породични, а мање друштвени или законски проблем. Део српске младежи радије се прихвата пиштоља него књиге – лакше је заказати групну макљажу са смртним исходом неголи књижевно вече – а и учесника ће бити више. У најужем центру Београда, врли неимари присиљавају грађане да ходају коловозом гурајући се са аутомобилима – предузеће које поплочава тротоаре као да не зна да мора да обезбеди и означи локацију на којој ради. У граду изгледа нема институције која би их на то подсетила.

Списак прекршаја, и великих и малих, који се вероватно сматрају „малим” и због тога игноришу, више је за фељтон него за колумну. Недопустиво толерисање кршења закона ствара атмосферу напетости и агресивности која постаје „заштитни” знак Србије и њених градова, и додатно разара друштвено ткиво и квалитет живота. Грађани се постепено и фаталистички навикавају на то болесно стање, па то постаје нова „нормалност”.

Може бити да се иза тамних стакала лимузина, или иза леђа високих телохранитеља не види јасно српска свакодневица у којој се чврсто поштује још једино закон јачег. Може бити и да политичари не желе да се замерају хулиганима, лудацима за воланом, силеџијама и примитивцима који одавно доминирају пословним животом, медијима, улицом, школом, комшилуком, па и породицом. Коначно, међу политичком и другом „елитом” има оних који све више личе управо на тај део друштва и са њим кокетирају, обезбеђујући сигурне гласове. Тешко је борити се против социјалне патологије која буја, ако сте и сами њен део.

У зависности од идеолошке оријентације и преференција, може се полемисати у вези са местом, улогом и одговорношћу државе у васпитавању грађана и креирању друштвених вредности. Каква год да је полемика, она државу не може ослободити одговорности за спровођење сопствених закона. Слом грађанске дисциплине почиње тамо где држава престаје да врши једну од својих најважнијих функција, или је врши лоше и селективно.

Као противтежа таквом државном самозабораву, у неким земљама Запада је промовисана политика која се најчешће назива „нулта толеранција”. Суштина је једноставна и обавезује државне институције да спроводе законе до последњег слова, не остављајући им могућност да по вољи или процени одабиру која ће кршења закона толерисати, а која неће. Логика је јасна – толерисање мањих прекршаја је почетак пута који се завршава социјалним хаосом. Онај ко некажњено крши закон, себи и сличнима проширује простор „слободе” и помера границе допустивог. Концепт нулте толеранције захтева од органа власти да се држе закона „као пијан плота”.

Ова политика је у Шведској дала одличне резултате у борби против наркоманије и алкохолизма. Нешто мекша варијанта, примењена у Британији, углавном је решила проблем фудбалских хулигана. Примена такве политике је допринела да Њујорк данас буде много сигурнији град него раније, а на истом темељу је Сингапур изградио вероватно најуређенију државу на свету.

Критичари нулте толеранције често умањују или релативизују успехе такве политике, инсистирајући на потенцијалним злоупотребама. У друштвима која су већ подељена по различитим основама, ова политика може да постане инструмент репресије према мањинама или према сиромашним деловима популације. То је међутим проблем државе, а не концепта. Такве ће државе увек наћи изговор за своје репресивно или дискриминаторско деловање.

Упадљиве социјалне болести и недисциплина српског друштва се не могу вечито правдати сиромаштвом и тешким животом. Нигде се не живи лако, али се у цивилизованим друштвима закони углавном поштују. У Србији је склоност ка непоштовању закона ендемска, и била је јасно видљива и у периодима када се живело много боље него данас.

Нулта толеранција је најкраћи, и вероватно најјефтинији пут ка пристојном друштву. Србија има и законе (такве, какви су), а има и органе власти за њихово спровођење. Са политиком нулте толеранције се може почети већ сутра, под условом да је то некога брига, под условом да постоје визија, иницијатива и одлучност. Помогло би и да политичари схвате да мале државе не стварају велике државнике (то данас више не могу ни велике), већ само успешне или неуспешне менаџере свакодневног живота својих суграђана.