Новосадски договор је мртав

На питање да ли ће бити репризе Новосадског договора („Међу нама”, 26. септембар 2018), лако је одговорити: тај договор је одавно мртав и нико га неће оживети. Није тачно да је договор главни кривац за смањену употребу ћирилице. У Србији су одавно пре Новосадског договора коришћена оба писма, ћирилица и латиница, а много је других разлога утицало на повећану употребу латинице. Зато је неоправдан страх да данас од Хрвата преузимамо латинично писмо (гајевицу), радије то мање савршено писмо од ћирилице користимо да се све више приближимо писмима језика западне Европе. Штета је што договором није уместо националног имена коришћен ненационални назив за заједнички језик, и што није избегнута одлука да се изради заједнички правопис и правописни речник (то је требало оставити дијалектима), а добро је што су означена равноправним оба изговора (ијекавски и екавски) и оба писма (ћирилица и латиница).

Данас наша четири језика (српски, хрватски, црногорски и бошњачки) нису баш различити језици, јер се говорници тих језика могу узајамно разумети, зато је пре реч о дијалектима истог језика. Међутим, подела тог заједничког, јединственог језика на четири језика, уз форсирано међусобно удаљавање, временом ће довести до отежане језичке комуникације јужнословенских народа и успореног развоја тих језика. Зато сам предложио („Погледи”, 5. мај 2018) да тражимо ненационално име за „заједнички језик”, које је прихватљиво свим нашим народима. Навео сам да ће, евентуално, доћи дан за нов договор (можда у Сарајеву, Подгорици, Ријеци или Нишу) и ти би називи заједничког језика за такав скуп били припремљени. Иза тог евентуалног договора још дуго ће се користити све варијанте заједничког језика са одговарајућим писмима за српски, хрватски, црногорски и бошњачки, како наводи Даринка Његован Брбаклић („Међу нама”, 22. септембар 2018), али заједничко име „штокавски језик”, које сам предложио („Међу нама”, 22. мај 2018) верујем да ће се најпре прихватити у међународној службеној комуникацији – како то с разлогом предлаже Владимир Павловић („Погледи”, 14. септембар 2018) – потом постепено и у нашим крајевима.

Академик Рајко Игић, Чикаго / Сомбор