Играо сам са Мошом

У прошлом недељном „Магазину” објављена је прича о једном делу живота Благоја Моше Марјановића. И ја сам имао занимљиво и поучно искуство с Мошом. Био сам фудбалер другог тима ОФК Београда када је на тренинг дошао сед, старији човек у лепој плавој тренерци, шлогиран, с непокретном једном руком и једном ногом. Играли смо на два гола попреко преко игралишта а Моша је стајао на месту левог крила на средини терена. Тренер Дуња Милић тражио је да се Моши шаље јака лопта по земљи. Кад је игра почела нико се није обазирао на Мошу па се, иначе смирени тренер, Дуња изнервирао и наредио да се игра преко Моше. Послао сам му у ноге једну снажну лопту коју је Моша оном здравом ногом упутио на неких 10–15 метара од мене у празан простор. Да сам тамо трчао имао бих значајну предност. Било ме је срамота што то нисам учинио. И онда је почело. Мошине лопте су биле одмерене, упућене с довољно снаге и прецизности тачно где треба. То ми је најлепше искуство. Од старијег спортисте можете да чујете добре савете које он не може да изведе, осим ако није Моша.

Његослав Вукотић „Вуле”, Панчево