Где су границе чуда какофоније

Од 15. септембра кроз пет престоничких излагачких простора у којима траје поставка 57. Октобарског салона прошло је за сада, како кажу у Културном центру Београда, више посетилаца него што је то био случај на претходној смотри (од 2016. је бијенална). Седамдесетак уметника из тридесетак држава света одговорили су, свако на свој начин, на тему „Чудо какофоније”. Највише публицитета привукла су, очекивано, највећа имена – Јоко Оно, Еро, Анселм Кифер, Такаши Мураками, Владимир Величковић, Душан Оташевић. Гледано очима посетилаца са којима је екипа нашег листа разговарала, свака од институција која је угостила уметничка дела (Културни центар Београда, Галерија Српске академије наука и уметности, Музеј града Београда у Ресавској, Уметнички простор У10 и галерија Ремонт) оставила је само свој, посебан печат на ову изложбу. Свака има своју атмосферу, дајући тако допринос и самом слогану. Јер, како је то осмислио кустоски пар Данијел и Гунар Кваран, концепт почива на чињеници да је западно схватање савремене уметности постало универзално и да „какофонија” од почетка 21. века бива именитељ уметничких праваца. Назив поставке сугерише констелацију дела која изражавају ту разноликост и богатство какофоничног, савременог израза.

Времена да се погледа ова поставка још има, салон се затвара 28. октобра. До тада о утисцима које имају за „Политику” говоре троје историчара уметности: Јеша Денегри, Маја Ћирић и Бранислав Димитријевић.

Начелно говорећи, добро је да је салон међународни и да наша средина може да стекне увид у различите идеје иностраних уметника и кустоса, сматра Денегри, додајући да за њега лично кључно место престављају слоган и идеја на којој се он заснива, а не саме праксе које се могу видети, иако на изложби има несумњиво значајних дела.

– Још од осамдесетих година промишљања уметности крећу се ка тоталном плурализму и то је позитивно, јер она би и требало да настаје у разним срединама, да се разарају велики монополи у сваком смислу. Оно што се ја питам у овом случају јесте докле сеже граница тог плурализма? Докле теза о чуду какофоније, у начелу занимљива и прихватљива, може да се одржи, и као теоретска поставка и као изведба у пракси. Чини ми се да је овде дошло до тога да је заиста реч о чуду какофоније. Да је дошло до екстрема у поимању уметничког плурализма, где се на истој изложби могу наћи етаблирана угледна имена старије генерације, као што су то Еро, Лебел, Јоко Оно, Кифер, Величковић или Оташевић и бројна имена млађих, оних које не знамо довољно, како иностраних тако и домаћих, за које се питам како је до њиховог избора у овом контексту дошло. Чини ми се да ни читав механизам салона није у јавности довољно транспарентан, због чега немамо јасну смерницу зашто је то тако. Питао бих кустоски тим да ли би на изложби у Берлину, рецимо, на којој би Кифер био један од уметника, изложили и десетак младих српских уметника? Ако не би то били у стању, овогодишњи слоган доживео бих иронично, може бити и аутоиронично, пре него као чисто теоретску премису која би отворила хоризонте разумевања данашњег стваралаштва – мишљења је Дегенри.

За Мају Ћирић одлично је да је и овог пута публика жељна уметности, ако не и наде у племенитију и човечнију реалност, онда у другачију. Али, како каже, упркос афирмисаним уметницима, салон је потрошачки, односно потрошан.

– Као маркетиншка алатка за актуелну политику, он није у могућности да створи јасан говор окружења, нити да остави дубљи траг. Кустоски концепт заснован је на застарелим тезама и методама праксе који су другде одавно напредовали, а без икакве критичке свести о савременој друштвеној и политичкој ситуацији. Без основа преузимајући музиколошки термин, полази се од погрешно претпостављене и парадоксалне тезе да је какофонија чудесна. Шум се јавља и у вези са промоцијом вишедеценијске једногодишње манифестације Октобарског салона коју инострани уметници, њени учесници, називају београдским бијеналом, чиме се постепено иде ка брисању традиције. Иако је овогодишњи буџет знатно већи од претходних, захваљујући најпре државном новцу, он се користи за промоцију приватних (иностраних и домаћих) галерија. Остаје и упитаност зашто су кустоси овако значајне манифестације све чешће странци који, као што је сада случај, површно разумеју локалне специфичности и изложбом као колонизаторским чином не негују локалне заједнице – пита наша саговорница.

Бранко Димитријевић оцењује да карактер изложбе најпре одређује чињеница да кустос салона води корпоративни музеј у Норвешкој, док се кустоскиња бави промоцијом једног уметника (Еро) који је проминентан и на салону.

– Не постоји амбиција да се значења радова приближе публици, поставка је сајамска, нема кустоских објашњења у простору, а њихови искази у каталогу сведени су на уопштене констатације о „мултифокалној једнакости”, „великом покрету оптимизма”, па и на неке наивне опаске о уметницима, као на пример да цртежи Величковића „евоцирају насиље ратова који су опустошили његову родну Југославију”. Заједничко је већини радова да се користе агломерацијама, а не редукцијама, да су фотогенични и замисливи како стоје у великим корпоративним ентеријерима и луксузним становима. Овогодишњи је буџет највећи икада, а изложба је слепа за друштвена питања и антагонизме – каже Димитријевић, указујући и на то да су у мапи у водичу за посетиоце, по њему једном од најзанимљивијих експоната, промовисане и четири приватне галерије у којима се не одвијају програми смотре, а за које су кустоси изјавили да их нису препоручили.

– Остаје да се одгонетне откуда су се оне ту појавиле. Како то манифестација финансирана из градског буџета препоручује приватне галерије – примећује овај историчар уметности.