Истина о Солжењицину

Специјално за „Политику”

Москва – Стотине сведочанстава, бројна документа КГБ-а и КП Совјетског Савеза, наређења Јурија Андропова, драгоцене фотографије, огромна кореспонденција – све је то смештено на готово хиљаду страница биографије Александра Солжењицина, настале као резултат шестогодишњег рада историчарке књижевности Људмиле Сараскине, и уз велику помоћ јунака књиге и његове супруге Наталије Димитровне.

Са Сараскином разговарамо у Фонду Солжењицина, у стану у коме је писац својевремено ухапшен и касније осуђен на прогонство у Сибир. Као члан жирија Солжењицинове награде, Сараскина ту проводи много времена, а ту се и родила идеја да се, после Достојевског, „специјализује” за Солжењицина и крунише то биографијом славног нобеловца.

На питање како је успела да превазиђе отпор писца према радозналости јавног мњења, Сараскина за „Политику” каже:

– Пре него што сам га замолила да ми помогне, познавали смо се пет година и врло често сретали у жирију за који ме је сам предложио. Читао је моје текстове о великанима руске литературе, посебно о Достојевском, и једног дана, 1995. позвао ме је телефоном да ме упозна. Тако је почело...

Почетком 2000. одлучила сам са напишем књигу „Солжењицин у руској литератури”. Кад сам прикупила материјал схватила сам да ту има много контроверзних података, грешака, празнина, па и лажи и клевета. Зато сам рекла Солжењицину да никад себи нећу моћи да опростим ако не искористим познанство с њим да те грешке и пропусте исправим. Он је то схватио и одлучио да ми помогне али уз услов да се књига не објављује за његовог живота. Променио је став кад су у библиотеци „Живот великих људи” почели да објављују савременике. Годинама сам редовно долазила с магнетофоном и постављала конкретна питања у вези са оним што сам пронашла...

Ваша књига је драгоцена јер сте имали велику помоћ Солжењицина. Да ли Вас је спутавала свест да ће је он читати и оцењивати?

Осећала сам се веома одговорно, али не само због њега. Била сам свесна да је реч о човеку који је идол Русије, али који исто толико има непријатеља. Зато је моја позиција била веома рањива и једини начин да из тог положаја изађем жива, био је да пишем тачно. Само чињенице. Документа су мој ослонац и зато се осећам сигурном.

Да ли се догађало да нешто сматрате важним а да Ваш јунак то не жели да види у књизи. Ко је у таквим ситуацијама пресуђивао?

То се није ниједном десило. Он је мени давао право да сама судим и оцењујем. Једино у чему се нисмо слагали, био је мој однос према разним периодима његовог живота. Подробно сам се интересовала за његово детињство, младост и читав период пре одласка у логор... а њега је то мало нервирало, говорио је да тада није био интересантан, није ништа разумео, да је био глуп... Објашњавала сам му да је важно све, поготову за тај, непознати део. Схватио је и дао ми своје рукописе, свеске, архиву, необјављиване фотографије...

Да ли је била потребна храброст доказивати Солжењицину да није у праву?

Него шта! Помогла ми је чињеница да смо дуго радили у жирију где се често не слажемо и убеђујемо једни друге. Да га нисам убедила, сигурно не бих имала тако свесрдну његову помоћ. Мислим да се Солжењицин према мени односи с поштовањем управо зато што сам се изборила за своје ставове.

Исцрпно описујете Солжењицина као сведока и учесника историје XX века. Да ли сте задовољни, да ли сте успели да пренесете читаоцима све што сте знали?

Ако ме питате знам ли више од онога што сам написала, одговор је: да, пет пута више. Биограф увек мора знати више него што објави. Али негде се мора ставити тачка...

Хоћете ли то знање преточити у друге, нове књиге?

Има тема које намерно нисам радила подробно јер би књига у том случају имала две-три хиљаде страна. Солжењицин на Западу, рецимо, обрађен је само делимично. А могло би се писати и о његовим полемикама, споровима, покушајима разних фактора да манипулишу њиме. Писац се одједном нашао између две ватре – совјетске и западне, хтели су да га искористе... Имам огромну документацију и о реакцијама на „Двеста година заједно”, али то је већ биографија његових критичара.

Кад смо већ код Запада, у књизи се може корак по корак пратити како се мењао пишчев став према Западу, али се о томе посебно не говори...

Није било потребно. То питање је он сам веома подробно образложио у свом делу. Писао је и о западној штампи за коју је, чим је стигао у Цирих, рекао да је гора од КГБ-а, да је веома тенденциозна и сва потчињена врховном гуруу оличеном у „Њујорк тајмсу” и „Вашингтон посту”. Кад они донесу пресуду – то је заувек. Солжењицин је врло брзо прозрео Запад и зато није хтео да узме америчко држављанство, није се срео са председником Америке и није говорио ружно о својој земљи као што су чинили многи емигранти. Напротив рекао је: „Веома много сам говорио о томе тамо где је то било опасно, овде где ми нико не прети, радије ћу ћутати”. То је редак став. Ја му се дивим због таквог понашања и то ми је много помагало док сам писала књигу.