Кућа светских путника

„Кад ми дође да идем, много морам да идем. Није важно куда ћу. Није важно докле ћу. Дошло ми је да идем и ја идем као луд - унутра у мене.” Као да се из те мисли песника Мике Антића у центру наше престонице изродило место које ствара илузију непрекидног кретања. Удружење светских путника је настало оне злосрећне 1999. године, као одговор на време када се није могло никуда. У потрази за оазом мира и спокоја, Мирко Станковић, један од оснивача, пожелео је да окупи све људе добре воље зарад дружења, размене идеја и неговања осећаја безграничне слободе. Како је било много оних који су тада имали исту потребу, изнајмљени стан у сутерену, чије су просторије пре Другог светског рата служиле као собе за послугу, постао је кутак за маштање.

- Живот је бескрајно путовање кроз простор и време. Неки који овде долазе од првог дана, попут мог пријатеља Небојше Јојића, туристичког водича, обишли су свет, други, какав је и Вања Добра, прави су пустолови и воле да се отисну на неке неоткривене егзотичне и необичне дестинације. Насупрот њима, ја сам поборник духовног путовања и истраживања унутрашњих могућности. Али, сви смо ми сродне душе и одмах се препознајемо. И једно и друго путовање имају за циљ разумевање природе и света око нас, а из овог простора симболично крећемо ка томе - објашњава Мирко.

(/slika2)Пошто тих година није било довољно средстава ни за нормалан живот, кутак у Улици деспота Стефана опремљен је коришћеним и одбаченим намештајем и разним предметима које су чланови доносили као прилог. Од фотеља, кауча и расклиматаних дрвених сточића, до прастарих радио-апарата, једног раштимованог пијанина и витрине његове баке, по којој је удружење од миља добило име „Бакина кућа”.

Као дипломираном архитекти, рођеном естети, човеку који се бавио сценографијом кратких филмова, телевизијских реклама и спотова, Мирку није било тешко да амбијенту подари посебну светлост и са тим скромним инвентаром. Ту присну атмосферу касније је допунио и сувенирима из разних земаља, неким личним стварима, старим фотографијама, романима пожутелих страница и стручним књигама из историје, културе и уметности које госте воде на оно друго, духовно путовање...

Тај упечатљиви осећај приватности појачава и чињеница да, као у свакој кући, и у овој прашина мора да буде редовно обрисана, завесе опране, тераса очишћена, цвеће заливено... Између стана у којем живи и овог, где се налази удружење, постоји велика сличност у уређењу, па није чудо што је првих неколико година Мирко ту често остајао до зоре. Ни убудуће ову адресу не намерава да напусти, али као један од светских путника, прижељкује да отвори „пословницу” на Тајланду и у још неким атрактивним крајевима света. Наиме, осим око две стотине сталних, домаћих чланова, у удружење редовно свраћа и на хиљаде страних посетилаца.