Kuća svetskih putnika

„Kad mi dođe da idem, mnogo moram da idem. Nije važno kuda ću. Nije važno dokle ću. Došlo mi je da idem i ja idem kao lud - unutra u mene.” Kao da se iz te misli pesnika Mike Antića u centru naše prestonice izrodilo mesto koje stvara iluziju neprekidnog kretanja. Udruženje svetskih putnika je nastalo one zlosrećne 1999. godine, kao odgovor na vreme kada se nije moglo nikuda. U potrazi za oazom mira i spokoja, Mirko Stanković, jedan od osnivača, poželeo je da okupi sve ljude dobre volje zarad druženja, razmene ideja i negovanja osećaja bezgranične slobode. Kako je bilo mnogo onih koji su tada imali istu potrebu, iznajmljeni stan u suterenu, čije su prostorije pre Drugog svetskog rata služile kao sobe za poslugu, postao je kutak za maštanje.

- Život je beskrajno putovanje kroz prostor i vreme. Neki koji ovde dolaze od prvog dana, poput mog prijatelja Nebojše Jojića, turističkog vodiča, obišli su svet, drugi, kakav je i Vanja Dobra, pravi su pustolovi i vole da se otisnu na neke neotkrivene egzotične i neobične destinacije. Nasuprot njima, ja sam pobornik duhovnog putovanja i istraživanja unutrašnjih mogućnosti. Ali, svi smo mi srodne duše i odmah se prepoznajemo. I jedno i drugo putovanje imaju za cilj razumevanje prirode i sveta oko nas, a iz ovog prostora simbolično krećemo ka tome - objašnjava Mirko.

(/slika2)Pošto tih godina nije bilo dovoljno sredstava ni za normalan život, kutak u Ulici despota Stefana opremljen je korišćenim i odbačenim nameštajem i raznim predmetima koje su članovi donosili kao prilog. Od fotelja, kauča i rasklimatanih drvenih stočića, do prastarih radio-aparata, jednog raštimovanog pijanina i vitrine njegove bake, po kojoj je udruženje od milja dobilo ime „Bakina kuća”.

Kao diplomiranom arhitekti, rođenom esteti, čoveku koji se bavio scenografijom kratkih filmova, televizijskih reklama i spotova, Mirku nije bilo teško da ambijentu podari posebnu svetlost i sa tim skromnim inventarom. Tu prisnu atmosferu kasnije je dopunio i suvenirima iz raznih zemalja, nekim ličnim stvarima, starim fotografijama, romanima požutelih stranica i stručnim knjigama iz istorije, kulture i umetnosti koje goste vode na ono drugo, duhovno putovanje...

Taj upečatljivi osećaj privatnosti pojačava i činjenica da, kao u svakoj kući, i u ovoj prašina mora da bude redovno obrisana, zavese oprane, terasa očišćena, cveće zaliveno... Između stana u kojem živi i ovog, gde se nalazi udruženje, postoji velika sličnost u uređenju, pa nije čudo što je prvih nekoliko godina Mirko tu često ostajao do zore. Ni ubuduće ovu adresu ne namerava da napusti, ali kao jedan od svetskih putnika, priželjkuje da otvori „poslovnicu” na Tajlandu i u još nekim atraktivnim krajevima sveta. Naime, osim oko dve stotine stalnih, domaćih članova, u udruženje redovno svraća i na hiljade stranih posetilaca.