Нови клинци

Ко се сећа Екрема Јеврића, једног од највећих постмодернистичких филозофа нашег доба? Црнчио је као гастарбајтер у Њујорку, радећи на грађевини и возећи такси, а биће да је шљакао још понешто, па је, тако слуђен, вртећи се у центрифуги модерног доба, на „Јутјубу” објавио песмицу „Кућа, посо”. Мора да је био очајан. У неколико стихова доброћудни шљакер из Плава разоткрио је да ослобођени човек у епицентру светске демократије живи нешто бедније од роба, запостављајући децу и жену, па су о његовој револуционарној побуни на друштвеним мрежама извештавали Би-Би-Си и „Индипендент”. Песмица је постала социолошка студија којом је готово засенио извиканог Славоја Жижека.

Коначно су га рашчеречили домаћи медијски магнати, убацујући га у ријалитије. Био је све богатији, али и све даље од своје породице. На крају баладе стрефила га је срчка. Скончао је мртав, бео и заборављен. Није био свестан да је, с једним авангардним хитом, постао постмарксиста који вапи за што више слободног времена које би проводио са супругом Игбалом и четири сина, уместо да им шаље новац, верући се по скелетима облакодера, возећи такси кроз паклене њујоршке булеваре или блесавећи се у кавезима српских телевизијских студија.

Сумњам да су чланови Координационог тела за спречавање вршњачког насиља у Новом Саду проучавали Екремову филозофску мисао, када су предлагали да млађима од 16 година буде забрањен боравак ван куће без пратње пунолетне особе након 22 сата зими, односно, иза поноћи лети. Забринути због инцидената у којима учествују деца и млади, предложили су својеврсно увођење полицијског часа за тинејџере.

Идеју су преузели имајући искуства Исланда који је учинио управо то. Тамошња дечурлија су претерала с алкохолом, дрогом и цигаретама, па су власти одлучиле да преузму родитељску васпитну улогу и ограниче слободу кретања клинцима. Осокољени резултатима Исланђана, новосадски експерти су дошли на идеју да Нови Сад постане експериментална екстериторија у којој ће се примењивати државни интервенционизам у васпитању наших наследника.

Чудна је земља тај Исланд. По избијању светске економске кризе, држава је похапсила банкаре, а потом вратила кредите из буџета свим грађанима. Кад су довели у ред родитеље, припитомили су и бунтовне тинејџере.

Ајатоласи политичке коректности на саму помисао да градске власти Новог Сада могу увести репресивне мере и тиме повредити дечја права, подигли су борбену готовост на највиши степен, не разумевајући у први мах да се сличне мере примењују у неколико земаља Европске уније, као што су Бугарска, Естонија, Велика Британија или Аустрија. У земљама као што су Немачка, Шведска, Мађарска или Хрватска боравак младих без родитељског надзора на јавном простору није посебно регулисан, већ је део општих обавеза родитеља да воде рачуна о малолетницима, прецизирала је „Слободна Европа”.

Градоначелник Новог Сада Милош Вучевић се већ изјаснио. Неће дозволити никакво увођење полицијског часа, а камоли привођење тинејџера. Разумем човека. Политичар је владајуће странке и још му фали да му прилепе како новосадска полиција врши рације, јурећи клиње који лутају од кафића до кафића.

Није, међутим, Нови Сад никакав изузетак, а идеја поменутог тела забринутог за нашу младост је инспиративна и потребна. Данашњи клинци излазе у град кад родитељи одлазе на спавање, живећи баш као и Екрем и његова деца, у транзиционим данима мрмота. Треснувши у систем у којем се ринта од јутра до сутра, нисмо схватили формулу каубојског капитализма на дивљем истоку: да се од много рада једва опстаје као човек. Места за господу су већ заузета, стварањем коалиције отуђене политичке елите и новорођених власника капитала који, како видимо, на пословне преговоре долазе с пиштољима.

Деца то виде много боље од нас. Ако их васпитавамо на вредностима социјалистичко-самоуправних тинејџера, постаће заробљеници странака, кредита и банака. Ако им нежно, с пуно родитељске љубави, смлаћени после неколико послова које паралелно радимо, ипак муцајући препоручимо да постану бахати и егоистични, па их научимо оно што ми нисмо умели – како да се макар они умувају међу нову друштвену елиту – дечаци ће почети да личе на Кристијана, а девојчице на Тијану Ајфон. Ако истакнемо белу заставу и упутимо их ка амбасадама, виђаћемо их само на скајпу.

Отуда њихово младалачко бунтовништво све више прераста у агресију, док живе на друштвеним мрежама. Између стварности и виртуелне реалности, они бирају имагинарни свет. У тој вај-фај галаксији они трагају за оним што им све мање пружамо: љубав, стрпљење, разговор и наду. Зато и толико времена проводе буљећи у екране смартфона, јер та потрага је узалудна. „Инстаграм” не може да замени маму, а „Фејсбук” тату!

Биће да због тога излазе тек кад заспимо, а враћају се кући кад одемо на посао. То је њихова пoбуна против нас. Не можемо је угушити репресијом, већ љубављу, али не тако што ћемо им куповати брендирану гардеробу и удовољавати свакој њиховој жељи, већ тако што ћемо им дати до знања да су нам она најважнија. Зато држава не може да васпитава нашу децу. Дезоријентисани родитељи морају да се посвете много више клинцима, а мање себи, иначе ће они почети да васпитавају нас. Понекад помислим да то и није лоша идеја. Можда је ред да нас они коначно доведу у ред?