Ко је кога издао

Многи појмови за које смо мислили да су дефинитивно нестали са неким бившим друштвеним системима поново су оживели, нарочито у овим предизборним данима, па тако на страницама наше штампе можемо да прочитамо и питања о томе ко је кога издао, или намерава да изда. Проблем Космета и улазак у ЕУ помињани су као оне вододелнице које су на крају довеле до пада владе и расписивања избора, с могућношћу да влада буде формирана, као претходни пут, тек за четири месеца; може се само претпоставити с каквим последицама за земљу која губи (или не губи?) један део своје територије. Око истог проблема разилазе се чак и верски великодостојници (митрополит Амфилохије и епископ Артемије). Потребно је врло мало, па да уз издају почне и оптужба за јерес.

Све то помало нас подсећа, а и плаши да не живимо у 21. веку, већ у прошлом или још раније, кад је издајника било на сваком кораку. Као што је познато, издаја је била омиљени, могло би се рећи кључни појам Француске револуције, а потом и два тоталитарна система из прошлог века – нацизма и стаљинизма. Довољно је било само прстом уперити у некога да је издајник и дотични би завршио или у нацистичкој душегупки (нарочито ако је био Јеврејин, Србин, Ром), или у стаљинистичком логору у Сибиру. Француска револуција је у том погледу била „ефикасна” – справа за одсецање глава, позната под именом гиљотина, радила је даноноћно. Толико је била „омиљена” у народу да је трајала много дуже него сама револуција, кад је њен вођа Робеспјер, пошто је гиљотинирао све „народне непријатеље” и своје најближе сараднике, и сам морао своју главу да подметне под њено сечиво.

Нацизам и стаљинизам користили су тобоже софистицираније методе, али је број убијених био много већи. Сви су они за главешине на власти били издајници или потенцијални издајници. До каквог апсурда употреба појма издаја може да доведе, можда је најбоље показао Владимир Војнович, совјетски изгнаник у Немачкој, у свом роману о пустоловинама војника Чонкина. То је вероватно најапсурднији пример због чега можете постати издајник. Ни мање ни више него због знања латинског! Елем, пре револуције професор латинског језика смислио је оригиналан начин како да пошаље у гулаге подобне партијске кадрове, наравно не откривајући да уопште зна и реч латинског! Једноставно их је, једног по једног, анонимно пријављивао рејонском комитету као народне непријатеље. Уживао је у својој новој улози, кад већ није могао да ради оно што најбоље зна – да предаје латински. Као добар и подобан грађанин био је позван на једну револуционарну игранку. Било је дивно, али за њега погубно. Толико се у једном тренутку занео да је почео да говори латински. Тако је још један „класни непријатељ” ухваћен на делу!

У овој нашој данашњој ситуацији није нам јасно ко је, заправо, тзв. народни непријатељ, којим језиком говори и како ће завршити. Народ мало ћути, мало аплаудира, одмахује главом и чека.