Ko je koga izdao

Mnogi pojmovi za koje smo mislili da su definitivno nestali sa nekim bivšim društvenim sistemima ponovo su oživeli, naročito u ovim predizbornim danima, pa tako na stranicama naše štampe možemo da pročitamo i pitanja o tome ko je koga izdao, ili namerava da izda. Problem Kosmeta i ulazak u EU pominjani su kao one vododelnice koje su na kraju dovele do pada vlade i raspisivanja izbora, s mogućnošću da vlada bude formirana, kao prethodni put, tek za četiri meseca; može se samo pretpostaviti s kakvim posledicama za zemlju koja gubi (ili ne gubi?) jedan deo svoje teritorije. Oko istog problema razilaze se čak i verski velikodostojnici (mitropolit Amfilohije i episkop Artemije). Potrebno je vrlo malo, pa da uz izdaju počne i optužba za jeres.

Sve to pomalo nas podseća, a i plaši da ne živimo u 21. veku, već u prošlom ili još ranije, kad je izdajnika bilo na svakom koraku. Kao što je poznato, izdaja je bila omiljeni, moglo bi se reći ključni pojam Francuske revolucije, a potom i dva totalitarna sistema iz prošlog veka – nacizma i staljinizma. Dovoljno je bilo samo prstom uperiti u nekoga da je izdajnik i dotični bi završio ili u nacističkoj dušegupki (naročito ako je bio Jevrejin, Srbin, Rom), ili u staljinističkom logoru u Sibiru. Francuska revolucija je u tom pogledu bila „efikasna” – sprava za odsecanje glava, poznata pod imenom giljotina, radila je danonoćno. Toliko je bila „omiljena” u narodu da je trajala mnogo duže nego sama revolucija, kad je njen vođa Robespjer, pošto je giljotinirao sve „narodne neprijatelje” i svoje najbliže saradnike, i sam morao svoju glavu da podmetne pod njeno sečivo.

Nacizam i staljinizam koristili su tobože sofisticiranije metode, ali je broj ubijenih bio mnogo veći. Svi su oni za glavešine na vlasti bili izdajnici ili potencijalni izdajnici. Do kakvog apsurda upotreba pojma izdaja može da dovede, možda je najbolje pokazao Vladimir Vojnovič, sovjetski izgnanik u Nemačkoj, u svom romanu o pustolovinama vojnika Čonkina. To je verovatno najapsurdniji primer zbog čega možete postati izdajnik. Ni manje ni više nego zbog znanja latinskog! Elem, pre revolucije profesor latinskog jezika smislio je originalan način kako da pošalje u gulage podobne partijske kadrove, naravno ne otkrivajući da uopšte zna i reč latinskog! Jednostavno ih je, jednog po jednog, anonimno prijavljivao rejonskom komitetu kao narodne neprijatelje. Uživao je u svojoj novoj ulozi, kad već nije mogao da radi ono što najbolje zna – da predaje latinski. Kao dobar i podoban građanin bio je pozvan na jednu revolucionarnu igranku. Bilo je divno, ali za njega pogubno. Toliko se u jednom trenutku zaneo da je počeo da govori latinski. Tako je još jedan „klasni neprijatelj” uhvaćen na delu!

U ovoj našoj današnjoj situaciji nije nam jasno ko je, zapravo, tzv. narodni neprijatelj, kojim jezikom govori i kako će završiti. Narod malo ćuti, malo aplaudira, odmahuje glavom i čeka.