Похлепа кочи сарадњу

Нови стамбени квадрати код нас се и даље најчешће граде тако што инвеститор сам проналази појединачне локације, расељава власнике објеката, нуди им компензацију у виду 20 до 30 одсто коначно изграђене површине, гради нови објекат и потом, најчешће, продаје новоизграђене станове. Врло често се може наћи низ трошних кућица које заузимају релативно велике површине. Али, и поред обостраних интереса власника таквих кућа и инвеститора који би ту да граде да заједно склопе уговор и сарађују, чини се да, врло често, једни другима имају пуно тога да замере након што уђу у међусобни посао.

Наиме, према речима инвеститора, власници су, по правилу, из породичних разлога емотивно везани за такве зграде. Због тога прецењују њихову вредност, и уместо да гледају сопствени интерес и добитак, често више размишљају о томе колико ће на крају инвеститор да заради у том међусобном "дилу".

– Из угла инвеститора, први проблем са власницима приземних кућа настаје врло често због нерешених имовинско-правних односа око саме парцеле. Често, а да и не знају, мисле да су једини власници плаца, а на крају се испостави да није тако, па се увек неко буни због неколико квадрата земљишта, што се завршава додатним трошковима инвеститора и према тим власницима који су се "накнадно" појавили. Ипак, главна мана власника кућица на добрим локацијама у граду јесте то што често нису реални и претерују са условима које траже за себе. Чим инвеститор покаже интересовање за њихов плац, готово по правилу прво рачунају колика ће бити укупна зарада на свим продатим становима па тако рачунају своју добит, а не виде то да ће сами добити далеко већи, нови, стамбени простор који ће и до три пута више вредети од приземне кућице која је, на пример, имала заједничку чесму у дворишту и спољни тоалет – појашњава један од инвеститора који жели да остане анониман.

Решење за такве проблеме је, каже исти саговорник, просто: треба увести економске ренте, по којима би власници кућа плаћали својеврстан порез за кућу који одговара локацији. Па тако, на пример, ако неко живи у трошној кућици у центру града, на локацији где је дозвољена градња зграде са шест спратова, то би морао додатно и да плати. Речју, неко ко има зграду на ексклузивној локацији у Београду, рецимо на Врачарском платоу, или Сењаку за то годишње плаћа порез 4.000-5.000 динара што је, реално, смешно. Када дође инвеститор који на том плацу жели да гради, онда власник парцеле тражи, на пример, 500.000 евра или још више, а када би је продавао преко огласа не би могао да добије ни 50.000 евра. Французи или Немци то решавају на тај начин да ако власник каже да објекат вреди милион евра, онда он мора да плати и порез на толики износ, па може да га држи у власништву колико год хоће.

С друге стране, и власници оронулих кућица имају поприлично шта да замере инвеститорима. Када дође време за потписивање уговора и рушење старе куће, и почне зидање новог објекта, инвеститор се најчешће руководи само циљем да сазида квадрата колико дозвољава крајњи максимум, не водећи при том пуно пажње ни о околини објекта, ни о погледу из тих нових станова, нити како ће у будућности ту да се живи. Догађа се и да се дозвола за градњу добије за један тип зграде, од на пример четири или пет станова, а да инвеститор у току градње сам промени план и изгради десетак мањих станова које ће на крају лакше и брже да прода. Зграда на тај начин буде у истим габаритима, али зато унутрашњост нема пуно везе са оним што је уцртано у пројекат за који је добијена грађевинска дозвола. На тај начин се "пробијају" услови добијени од општине, уз касније покушаје да се, кроз захтев за измену и допуну пројекта, такав објекат преведе у легални, добије употребна дозвола, а касније лако укњижи.