Безводно Бериље на обали Топлице

Бериље крај Прокупља – На падинама планине Пасјаче, поред друма што од Дољевца води ка Прокупљу, налази се село Бериље. Од центра Прокупља удаљено је само четири километра, али мештани немају ни довољно пијаће воде, нити добре путеве, а кубуре и са струјним напоном.

На први поглед, ово село са 212 домаћинстава изгледа пристојно. Има много нових кућа, а оне старије су окречене и имају лепа дворишта. Свуда цвеће, стазе кроз травњаке и воћњаци.

– У Бериљу је највећи проблем вода. Ми смо уз обалу реке Топлице, али питке воде никад нисмо имали довољно. Од избора до избора сви, већ годинама, обећавају да ће нам помоћи, а после забораве. А да смо сложни, довели бисмо воду одавно. Ево, Зоран Симоновић је сам довео воду са шест километара удаљеног извора, а Томислав Тасић са извора до кога има осам километара. Сада њихова домаћинства увек имају довољно воде – каже за наш лист Андрија Павловић, пензионер који је овде и рођен, а његова снаха Мира додаје:

– Да је среће сада бисмо решавали проблем са струјом. Мало, мало па падне напон, или струје уопште нема – објашњава Мира, извињавајући се што ни кафу не може да нам скува.

– Нису потребне ни велике паре ни много посла да се овај народ спасе. Пре нешто више од две године боравио је овде и Вук Драшковић, обећао да ће да помогне, али оде са власти. Нисмо имали среће – каже нам председник МЗ Бериље и одборник у СО Прокупље Драган Дунић, додајући да до прве чесме градског водовода има тачно 2.200 метара.

Кренусмо и кроз насеље. Пут узбрдо насипан је и уваљан, али су га кише местимично разровале. Срећемо групу мештана на трактору са приколицом и бурадима. Иду, рекоше, на Топлицу да дотерају воду за малтерисање.

Понедељак је и готово пред сваком кућом видимо жене које у коритима перу рубље. Свраћамо у двориште Миливоја Дунића, где његова снаха управо трља у кориту потопљен веш. Миливоје је хармоникаш, сазидао је велику кућу, али се у њу још нису уселили. Предвидео је и купатило. Узалуд, каже, јер се са бунара на сокаку снабдева водом 40–50 домаћинстава. У овом делу села само су четири бунара, који, кад су летње жеге – пресуше.

Горе, при врху брда, кућа је приземљуша Јована Мирковића. Он има два сина, две снахе и петоро унучади. Супруга Зага, у кориту, насред собе, купа унука Јована. Остали унучићи чекају на ред. Мирковићи јетко кажу да у ово доба електронике они још увек на леђима носе кофе и канте са водом за пиће и купање.

Надају се, веле, донацијама. Једна енглеска невладина организација изградила је овде девет кућа за најсиромашније. А таквих је, каже Дунић, највише. После отпуштања из фабрика, живи се углавном од социјалне помоћи. Мало је оних који имају нешто земље. Помаже и општина колико може. Председник је обећао да се пут према Пасјачи наспе, јер је при првој киши непроходан.

Бериље насељавају Црногорци, који не дају да се друкчије зову до Срби. Доселио их је крајем 19. века Пеко Павловић, учесник Херцеговачког устанка и јунак са Грахова. Његов потомак је Ратко са надимком Ћићко, легендарни шпански борац и покретач устанка на југу Србије. Споменик му је на месту спаљене и још необновљене родне куће. Трећи познати Павловић био је Бора, секретар Градског комитета СК Београда седамдесетих година прошлог века. Бериље је и село Лингура. Они кажу да нису Роми, како их неки зову. Бавили су се коритарством, производњом вретена и кашика од дрвета, а на румунском „љунгра” значи кашика. Сад се тиме нико не бави: тргују, надничаре и свирају, углавном на хармоници.