Тамна ноћ Сколарија

Велики спортски спектакли немају утврђену драматургију. Она се одиграва муњевито и неочекивано као што се то десило прексиноћ после вандалског поступка човека овенчаног фудбалском славом светског првака – селектора Португалије Луиса Фелипеа Сколарија. На рушевинама неуспеха сви шавови његовог тренерског креда су потпуно искидани. Персонализовао је парадигму неуспеха и сву бруталност коју са собом носи немогућност да се контролишете у ситуацијама када морате да будете спортски витез. Када морате да покажете морални интегритет и људску врлину.

Сколаријева песница упућена према лицу Ивице Драгутиновића није само покушај демонстрације силе и насиља. Она суштински осликава недостатак идеје да се на основу неучињеног извуку потребне поуке за бољу будућност.

Тај тамни вилајет у који је запао Сколари у извесној мери показао је окрутност посла којим се бави. Такође и оптерећеност због високог банковног конта који је увек у сразмери са огромним очекивањима оних који вас плаћају.

Бразилски стручњак на раду у Португалији осрамотио је и сопствена спортска достигнућа, једну дивну фудбалску нацију и сврстао себе у ред људи испред чијих имена се сада налазе најпогрднији епитети. "Тамна ноћ Сколарија", "Сколари као Тајсон", "Изгубљени човек", само су неки од многобројних наслова у португалској штампи која је бразилског стручњака разапела на стуб срама. С правом.

Било је у спорту много инцидената. Пресликавања охолих друштвених околности на спортска борилишта. Лечења различитих врста фрустрација. Ипак, не памти се када је тако високо котиран и баснословно плаћен тренер готово преко ноћи постао спортски тореадор најниже врсте.

Сколари ће, готово сигурно, платити цех одласком са кормила португалске репрезентације, јер озбиљне земље воде рачуна о својој будућности. Не дозвољавају да се на такав начин руше стечене позиције. Они нипошто не желе да оправдају Сколаријев поступак кроз призму индивидуалног чина. Напротив. Хоће да кажњавањем његовог примитивног и несхватљивог поступка утичу на све будуће генерације спортиста и људи да никада не упадну у замку у којој се нашао Сколари.

И нама би то требало да послужи за наук. Да мењамо сопствене рушилачке набоје и да на тако лошим примерима схватимо да пораз може бити почетак нове велике победе. Додуше, само уколико разумемо суштину живота у којем морају да доминирају рад, пожртвовање и поштен однос према ривалу.

Ако смо склони да олако одбацимо оно што у једном друштву учини појединац, онда морамо и прихватити да такви иступи заправо стварају општу слику, коју је јако тешко променити. То су у Португалији одмах разумели. Мораћемо и ми, уколико желимо да се сврстамо у ред озбиљних и цивилизованих народа. Јер, спортска реперкусија победе или пораза много је комплекснија од уобичајеног стереотипа да је спорт само једна од забавних активности човека. Она са собом носи јаке и недвосмислене поруке.