Модро михољско лето у Девичу

Србица, манастир Девич. Пред нас излази, легитимише нас и пушта ка капијама манастира косовски полицајац, један од дежурних, који је ту распоређен по командној одговорности Приштине. Пре шест година Кфор је напустио Девич, православну светињу у срцу Дренице.

Диже се рампа, настављамо ка великој дрвеној капији, новим асфалтираним путем. До нас стиже глас истог полицајца, родом из Лауше, села у којем је и истоимени манастир из 14. века, посвећен Светом Јоаникију Девичком.

„Идите на ону доле капију. Ту не можете”, одјекује у рано јутро Дреницом узвик полицајца, Албанца, док се магла подиже, а октобарско сунце отвара још један сунчан дан.

Испред замандаљене главне капије расуле су се крушке „зимњаче”, а на гранама још која остала.

Ћути Дреница, ниоткуд ни гласа. Ни птица да крилима залепрша.

Ту, на само пет километара од Србице, где се кроз врвеж и гужву једва пробија, где остављамо по злу чувени Кећ Поток (Зли Поток), где је Броћна, родно место Хашима Тачија, село Брабоњић, одакле је Кадри Весели… Преказе, где је рођен Адем Јашари… где је било језгро терористичке ОВК.

У целој србичкој општини остало је малено сестринство манастира Девич и око 350 Срба у селима Бање и Суво Грло. Спрам њих је 80.000 Албанаца, не баш пријатељски расположених.

Из порте манастира допире лавеж шарпланинца и два бела пса који крећу на придошле.

„Изволите. Сад ћу ја да их скрајнем”, призва нам добродошлицу једна од монахиња манастира на источној капији, где на високом манастирском зиду стоји „кућни” број 100!

„Па, Девич је један једини. Откуд број, кад нема ни улице, ни сокака”, замагли нам се пред очима онај округли број, па не питасмо чему служи.

Ту, где никог нема, осим богослужних монахиња, у дреничкој шуми, која беше расула све боје јесени у позном михољском лету.

„Игуманија није ту. Послом је отишла”, тихо, као да се извињава, мирним гласом крену прича са једном од сестара која нас поведе ка манастирском конаку. Новосаграђеном, пошто је стари до темеља сагорео у марту 2004, када је спржено скоро све што је српско.

Молимо сестру Девича да нам поново врати причу из тог 18. марта, кад је најмање хиљаду екстремних Албанаца нагрнуло на манастир, наочиглед Кфора.

Манастир Девич је спаљен у мартовском погрому 2004.(Фото Ж. Ракочевић)

Ћутањем прихватамо речи да „нема благослов” да говори. Али сазнајемо да су на Девич ударили у преподневним сатима, другог дана погрома. Монахиње нису мислиле на ризик док су бделе над моштима Светог Јована Девичког. Гледале су смрт, док је маса бесомучно нагртала, јуришала да провали у манастир, да сатре све православно. И манастир и сестринство.

„Седите, послужите се…”

Кафа је већ била на дугом трпезаријском столу, једном од два, за који седају сви добронамерници, верници, они који дођу да се помоле моштима Светог Јоаникија Девичког. Ћивот овог свеца беше растурен тих мартовских дана од албанских комшија из Лауше, Србице и Дренице. У рушилачком походу „камен на камену нису оставили”.

Порушили су и запалили ову светињу, надалеко чувено светилиште у које вековима долазе са свих страна они који траже лек за болест, лек за смирај душе.

Долазили су овде и Албанци… Сада ретко, али поруче да им се дотури освештана водица и освештано уље, које је даноноћно у кандилу крај ћивота Светог Јоаникија.

Многи тешко болесни, из Цркве Ваведења Богородице, у којој је и гробница Светог Јоаникија Девичког, оздравили су, приповеда се овде. Многи су прогледали, а многи које су доносили на ногама су изашли. До пре неку годину био је, нешто ниже, и лековити извор „источник”, који је Свети Јоаникије направио у камену како би напојио жедне ловце. Пре шест година извор је пресахнуо, пошто је Дреницу задесио јак земљотрес.

Тешка судбина прати Девич одвајкада. И пре 1999, када је манастир похаран, рушен. Разбијена је плоча на ћивоту Светог Јоаникија, а иконе оскрнављене. Пет година касније, поново су вандали у својој острашћености оскрнавили и отворили гробницу. Тада је и црква горела, а фреске уништене. Сада се назиру у траговима, а потичу из 15. века. Монахиње су отишле у збег.

„Игуманија је молила да нам дају дозволу да се вратимо у манастир, у нашу кућу. А по повратку, који смо једва измолили, затекли смо рушевине, гареж, све запаљено, уништено”, сузних очију, загледана у шаке на крилу, ипак рече сестра Девича, која је у овој светињи дуже од пет деценија.

Била је ту и кад је дошла игуманија, мати Анастасија. Причала нам је раније мати Анастасија Биљић да је у манастир пристигла са 13 година.

Пре ње, дуго је светињу водила мати Параскева. Надалеко чувена игуманија, која је добро добрим враћала, а која се „са злом мушки борила”. Остала је прича да је пред Албанце излазила с пушком. Недобронамерне је држала на орозу.

На километар од манастирске капије је 18 хектара манастирског имања. Ништа од 2004. године сестринство не обрађује. У страху, не силазе доле ка реци Клини, ка имању. Ни стоку не држе од тада. Само мало баште, да се нађе за прву руку.

„Три брда шуме су нам посечена”, чујемо речи монахиње Девича, док шарпланинац упорно покушава да прескочи ограду. А 30 хектара шуме је манастирско. Секу је Албанци, односе, као да је из њиховог атара.

За ову зиму сестринство у Девичу је ипак обезбедило дрва. И имају, кажу, све. Осим слободе! Без преке нужде не излазе из зидина манастира. Једино кад треба код лекара у Косовску Митровицу, или даље, у централну Србију.

Овде, у по злу чувеној Дреници, нема млађих монахиња. Сестринство се не обнавља.

Поново се сетисмо некадашњег разговора са мати Анастасијом. Причала је да су се у рушилачкој намери екстремни Албанци враћали да светињу до темеља запале. И, цркву и конаке, радионицу и пчелињак. Хтели су да униште све, да се сестринство не би вратило. Да не би имали где.

– Кад су нам 2004. године донели слике спаљеног манастира, осетиле смо као да смо и ми у њему гореле. Тај бол дао нам је тек снагу да се вратимо, да опстанемо. Молиле смо Кфор, Унмик, да нас врате кући. Убедили смо их, пустили су нас и обезбедили контејнере за коначиште и боравак. А манастир оскрнављен, разваљен ћивот Светог Јоаникија, у гробу где су његове мошти паљена је ватра, а у гробници набацано смеће. Мошти Светог Јоаникија су нестале, а онда, под мистериозним околностима, враћене од неког француског „истраживача”.

Све реликвије и иконе разбијене су у парампарчад. Спаљен је конак. Али нису успели да запале столетну јабуку, која је те године родила. А тек кад нас је дочекао пас Медо, којег смо данима оплакивали у Соколици, знали смо да за нас одласка одавде више нема, по цену живота – причала нам је игуманија Анастасија, само неколико месеци пошто их је Кфор напустио, оставио утврђења и бодљикаву жицу око манастира, а косовска полиција преузела да их „чува”. Говорила је тада мати Анастасија да онај који нас је палио не може да нас чува, али је и прећутно била захвална француском Кфору.

Тада је било шест монахиња, а и тад смо исто питали – зашто се сестринство не подмлађује? 

– Христос је рекао: „Ко хоће, нека иде за мном.” Данашње сестринство тражи манастир по некаквој својој мери – одговорила је с божјом смиреношћу.

У Девичу је сада пет монахиња, а неке су увелико превалиле седму деценију. Подмлатка нема, а све слабије и народ долази. О слави за Петровдан и у децембру, кад је манастирска слава, посвећена Светом Јоаникију или, како га у народу зову, Свети Јанићије Чудотворац.

Страх је православце да залазе у Дреницу. У манастир који је саградио деспот Ђурађ Бранковић, подигавши цркву у спомен оздрављења своје кћери. Посветио га је Јоаникију Девичком, који је ту дошао из Црне Реке.

Остављамо сестринство у послу. Једна се забавила љуштењем паприке из манастирске баште, а друга је низала „мајчине сузе” на бројаници.